Još ovaj dan 


NIN Magazin, 03 oktobar 2019.

Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović



Suv vetar vija praznimulicama, tražeći nešto da pomeri. Prašina se neprimetno zavlačila u pore, bojila lice, nežno sušeći grlo. Gutam vodu teško, ne želeći da priznam da samuplašena dok očekujem najavljene napade na glasačka mesta. Subota je, izbornojutro u Avganistanu, a ulice Kabula su prazne, još uvek nema ljudi. 

“Treća sreća”, reče mi obazrivo jedan od glasača, dok je ubacivao beli glasački listić u kutiju. 

Izborna mesta su bila otvorena rano ujutru, sve je već bilo spremno za svih 13 kandidata sa liste. Osećalo se uzbudjenje, ali i neobična nelagodnost, jer ste na biračkom mestu vi, zapravo, meta. 

Muškarci su brižljivo stavljali cipele u kesu i ostavljali na policu ispred ulaznih vrata jedne džamije, koja je ove subote postala glasačko mesto. Neki su tiho govorili sebi u bradu molitve, dok su prilazili velikoj, odlučujućoj kutiji. Žene su glasale na spratu, potpuno zaklonjene od pogleda muškaraca.  One bi sa balkona bacile po koji zabrinut pogled, nadajući se da ce sve proteći u redu. Nakon dva odlaganja, izbori su se zaista održali 28. septembra, uprkos sveprisutnom strahu. 

Obeležile su ih neregularnosti i neverovatno loša izlaznost. Veruje se da ni 20% od oko 9.5miliona registrovanih glasača, nije obavilo svoju gradjansku dužnost. Njihov prst nije bio umočen u mastilo tamno plave boje. Ovo će, kako se navodi, biti i najniža izlaznost od 2001. godine. U muslimanskoj zemlji koja se bori sa zaostavštinom Talibana i čvrstim religioznim stavovima, gde čak i devojčice moraju da pokriju kosu, fotografisanje, koje je bilo propisano kao obavezno, za žene je bilo skoro nedopustivo, te su mnoge odlučile da ostanu kod kuće. To je svakako smanjilo izlaznost, jer dame čine oko 35 posto registrovanih glasača.

Muškarac stoji ispred džamije koja je pretvorena u biračko mesto, Kabulu

Glasanje ili život?

Zairir Bubalit, dvadesetšestogodišnjak, jedan je od ogorčenih glasača. Ovo je njegov drugi izlazak na predsedničke izbore i on kaže da je veoma ljut. Naime, ono sto je na mnogim glasačkim mestima potvrdjeno je da je registracija birača zakazala. Iako su mnogi, koji su upisani na birački spisak, uredno poneli svoje lične karte, nisu mogli prošle subote da glasaju, jer ih nije bilo na listi. To se dogodilo i Zairiru. No, on je nekako uspeo da se izbori sa birokratskim problemima i oboji svoj prst u tamno plavo mastilo, jer smatra da su ovi izbori veoma važni za sve avganistance. On je zahtevao da glasa i odbijao je da napusti džamiju, sve dok ne ispuni svoju gradjansku dužnost. Veruje da će ovi izbori doneti slobodu i pravdu svima, ali i konačno pomirenje, a to ovde znači - život.

“Ne postoji drugi način, pa svuda u svetu se sistem menja ovako, samo demokratski, svuda! Ali mi imamo mnogo problema, previše ih je. Znam da ne može sve odjednom da se sredi u Avganistanu, probaćemo sada, probaćemo opet, vežbaćemo. Evo, ovaj problem sa registracijom glasača, koji je lako mogao da se reši, pa svi smo obavili to upisivanje u spiskove. Čovek ispred mene je bio na listi medju svim ženama, gore je morao da se popne, na sprat… bezbednost neću ni da vam pominjem, vidite i sami kako živimo. Mnogi ljudi se nisu pojavili jer niko ne želi da rizikuje svoj život zbog glasanja. Smatraju da, nakon svega što smo prošli, naprosto nije vredno. Ja se nikako ne slažem.”

Zairir veruje da će naredni put biti bolje i sa manje problema. “Mi moramo da se borimo za našu budućnost! Niko to neće učiniti za nas. Ako svi odu, šta će ostati od Avganistana? Ništa, baš ništa.”

Predsednik Islamske Republike Avganistan, Ašraf Gani na glasanju, Kabul

Žena pozira za fotografiju kojom se potvrđuje identitet glasača na jednom biračkom mestu u Kabulu

Kabul je bio zatvoren, vojni punktovi stezali su obruč oko grada. Sigurnosne provere su bile organizovane, doslovno, na svakom koraku. Detaljan pregled vozila podrazumevao je obavezno otvaranje gepeka, svih vrata, negde i haube, prostora izmedju sedišta, ali i torbi svih putnika. Ništa se nije prepuštalo slučaju. Zna se dase oko grada kriju militanti već duže vreme, i samo se retki usudjuju da krenu kolima van Kabula. Niko više nije bezbedan. 

Prašinu na praznimulicama dizali su samo dobro naoružani vojnici i policajci dok su patrolirali Kabulom u svojim džipovima i oklopnim vozilima. Nacionalna zastava se vijorila na kolima, unoseći malo crvene boje medju zeleno-crne uniforme. Helikopteri su glasno nadletali niske krovove kuća češće nego inače, unoseći dodatan nemir u duše ovih ljudi. Svi su bili veoma napeti. 

Žena ubacuje glasački listić u kutiju u džamiji, koja je pretvorena u biračko mesto, Kabul

Reza, 21,  je optimističan glasač. Prvi put u životu će ubaciti listić u kutiju i oseća se veoma ponosno zbog toga. On studira englesku književnost na Univerzitetu u Kabulu, i poetčno veruje da će se sudbina zemlje promeniti, da će ovi izbori doneti mir i slobodu, a to je veoma važno. “Ne plašim se eksplozija. Biće šta bude.” I on smatra da je glasnje izuzetno važno za demokratsku budućnost jedne zemlje, iscrpljene sukobima i razrušene stalnim ratom, kao što je Avganistan. “Mir namje važan,” navodi Reza, ponavljajući da se oseća sve bezbednije u zemlji koju veoma voli i koju ne želi da napusti, uprkos problemima i neizvesnosti koje ga okružuje. “Život bez porodice za mene je nezamisliv. Mi smo ovde jako vezani za roditelje i braću, sestre. Ne bih mogao da napustim majku. Jednom sam joj pomenuo da razmišljam da odem, a ona se rasplakala. Nisam nikako mogao da je smirim. Tada sam joj dao reč da je nikada neću napustiti. Obećao sam da ću ostati u Avganistanu. I ostaću. Nadam se da će i moja deca, kada ih budem imao, osećati istu ljubav i dužnost prema zemlji i roditeljima.”

Iako je sve ukazivalona promenu datuma predsedničkih izbora u Avganistanu, jedan od vodećih kandidata i još uvek aktuelni predsednik, Ašraf Gani, čvrsto je obećao da odlaganja neće biti, uprkos prekinutim pregovorima izmedju predstavnika Vlade i Talibana. Potvrdjeno je, a Tolo News Afganistan je preneo, da je bilo preko 260 organizovanih napada širom zemlje na dan izbora, sa desetinama poginulih i velikim brojem ranjenih. U glavnom gradu prijavljeno je 11 indidenata, no nije bilo žrtava. Od 260 napada, za oko 90 njih su glasačka mesta bile mete. Preko 72,000 pripadnika vojske i policije čuvalo je izborna mesta od napada prošle subote. Nijedan incident nije bio dovoljno veliki da zaustavi glasanje. 

Vojska provera automobile koji se kreću ka centru Kabula

Vojnici u automobilu na ulicama Kabula

Policija sa K9 jedinicom na jednom od kontrolnih mesta pre ulaska u grad, Kabul 

Zemlja Avgana je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu, gde gotovo polovina stanovnika od preko 30 miliona, živi sa manje od 100 dinara dnevno. Ujedno je i jedna od najopasnijih, budući da je, i dalje, konfliktna zona. Prema podacima koje je objavio UN preko 50 odsto zemlje je pod aktivnom okupacijom Talibana, no veruje se da je procenat i mnogo veći. Ono što je zabrinjavajuće je da je regrutacija u njihovim redovima je pojačana, a medju borcima kažu da ima i stranaca. Front, nekako se čini, sa Bliskog Istoka seli se u Avganistan. 

Izbeglica ima mnogo, veći je samo broj sirijskih izbeglica u svetu sada. Prema podacima UNHCR-a2018. godina je donela preko 2,5 miliona registrovanih izgbeglica iz Avganistana, no strahuje se da je broj onih koji se nisu registrovali mnogoveći. 

Iz Pakistana, preko Indije do Kabula

Humayan, 40, je kao dete otišao iz Avganistana. Odrastao je u Pakistanu, a proveo neko vreme u Indiji. Živeo je u maloj kući na plaži, pecao i slušao talase. “Bio mi jepotreban mir,” kaže. Onda je odlučio da se vrati. Danas je jedan od retkih mladih uspešnih ljudi u Kabulu i poseduje jedan od posećenijih restoranau gradu.

“Da li se ovde zaista razmišlja o miru? Ne, ne razmišljaš, naprosto naučiš da živiš tako. Kad izadješ kroz ta sigurna vrata, prodješ rampu, ne znaš šta može da se dogodi,” kaže Humayan. “Teško je svima koji žele da se bave nekim ozbiljnim poslom, koji zahteva nekad i strane investicije, svi se povlače kada vide da su napadi učestali i da ne možemo da garantujemo bezbednost nikome. Život je ovde neizvestan. Zato su mnogi koji vrede otišli, zaključuje on. Možda ću i ja, razmišljam o tome, ali volim Kabul, volim ljude ovde. Pošteni su i topli…“  On ističe da se umorio od rata i loših vesti. “Ja imam već 40. godina i nijeprošao nijedan dan mog života, a da nisam čuo da je neko nije poginuo. Ljudi su već toliko navikli na smrt i eksplozije, da sve sto možeš je da se samo zahvališ Bogu što nije danas neko od tvojih došao na red. Život ide dalje, samo nastavi da teče, kao da se ništa nije dogodilo. Ne mislim da je to normalno. Ne želim da moja deca odrastaju tako. Ali isto tako, teško mi je da odem i napustim sve one koje volim.” 

Taj pomirljiv stav prema svemu lošem što se dešava u Avganistanu odlikuje sve ove dobre ljude koji žive na tankoj granici rata i mira, izmedju života i smrti. Da li je danas vaš dan za umiranje? Ovde kažu, samo Alah zna to i on će da odluči. 

Humayan je organizovao i školu roka, za svu decu željnu dobrog zvuka. Učio ih je da sviraju gitaru, a medju polaznicima, kako tvrdi, bilo je i mnogo devojčica. “Led Zeppelin, ACDC, Pink Floyd, sve su voleli da slušaju.” Škola je bila besplatna, no za Humayana je novca bilo sve manje, kako su se povećavale pretnje Talibana. 

Avganistan živi od donacija, kojih je sve manje. “Infrastruktura je veoma loša, ništa se ne proizvodi, biće ljudima sve teže.” Humayan kaže da će nastaviti da sanja bolje sutra za Avganistan. Ima plan da otvori drugi restoran, koji će služiti samo tradicionalnu hranu i specijalitet Kabuly Palaw, basmati pirinač, skuvan do perfekcije sa dodatkom šafrana, groždja, šargarepe, uz “jagnjetinu tako meku,da se topi u ustima”, kako me uverava. “Kao i sva različita lica koja si videla dok si šetala Kabulom, tako je i naša hrana prepuna najrazličitijih mirisa i ukusa.” 

Vojnik podiže rampu na kontrolnom mestu u centru Kabula

Avganistan je zemlja koja je etnički veoma raznolika, tu su Paštuni, Tadžici, Uzbeci, Hazara, idrugi, i svi se osećaju kao Avganistanci. Uveravali su me da nema etničkih sukoba, samo problem sa Talibanima i IS-om, sada i Daeshom, ali i novim frakcijama, poput IS-Khorasan ili IS-K, što je odrednica za teritoriju Avganistana, Pakistana, Irana, moderne Centralne Azije, na kojoj operišu i na kojoj su izvršili mnogo napada sa velikim brojem žrtava. Nove frakcije se uspešno radjaju na tlu pogodnom za konflikte, a većina mojih sagovornika optužuje Pakistan za to. Kažu da odatle potiču sve nevolje za Avganistan.

Prošli izbori su bili održani 2014. godine, koja je i proglašena najkrvavijom, sa preko 4000 ubijenih civila. Samo tokom avgusta ove godine, kako BBC saznaje, svakoga dana, uproseku bilo je ubijeno po 74 civila u Avganistanu. Ukupan broj žrtava od početka konflikta nije poznat, no aktuelni predsednik, Ašraf Gani je početkom ove godine izjavio da je od 2014. godine ubijeno preko 45.000 snagabezbednosti, dok se tačan broj civila i ne zna. Previše ih je.

Svi se slažu da bi povlačenje američkih trupa moglo da znači da će zemlja skliznuti u krvav, opšti rat. To znači kraj nade. A kada i nada nestane, zemlja će nestati zajedno sa svojim ljudima. Predugo traju sukobi, istrošio ih je nemir. 

Ipak, mali broj njih veruje da će se amerikanci povući. Avganistan je zemlja koja je veoma dobro geografski pozicionirana, te je stoga mnogima vrlo zanimljiva. Održavati konflikt na takvoj teritoriji može biti, a često i jeste veoma isplativo. 

Cena koju Sjedinjene Države plaćaju od 2001. za učestvovanje u sukobima na Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji meri se milijardama dolara. 

Industrija opijuma donosi ogromnu zaradu, jer je Avganistan najveći proizvodjač od 2001. godine, a kako se procenjuje, oko 90 procenata ukupne svetske proizvodnje dolazi odavde. Veoma se lako i jeftino može nabaviti u Kabulu. Ova industrija zapošljava preko pola miliona ljudi, te se često Avganistan naziva i opijumskom prestonicom sveta. Proizvodnja hašiša, takodje, nimalo ne zaostaje, pronalazeći put sa udaljenih zelenih polja Azije do modernih prestonica Evrope i Sjedinjenih Država. 

Još jedan dan je na izmaku, i dok zalazak sunca umiva Kabul, stvarajući zlatni odsjaj na fasadama od slame i blata, mnogi odlaze na počinak sa previše pitanja i praznim stomakom.

Vetar se nemirno igrao sa krhkim dečjim zmajem, vrteo ga i bacao po nebu, istom, onom našem, po kojem će uskoro biti posuto na hiljade zvezda. Da li će se nakon ovih izbora promeniti budućnost Avganistana? Bojim se da niko, pa čak ni deca, ne veruju previše u to. 

Using Format