Koja je cenabele boje kože?


Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović


Zdravo, ja sam Josephat“, uz osmeh se predstavio jedanod najpoznatijih tanzanijskih boraca za prava albino populacije. Dok se smeštaou brižljivo izrezbarenu drvenu stolicu tiho je uzdahnuo. Josephat Torner jedan jeod oko 20.000 albino osoba u Tanzaniji, zemlji sa najvećim brojem obolelih odovog poremećaja u svetu. „Mi smo duhovi! Tako nas nazivaju. Pogledaj njega“,pokazujući svojim nežnim prstima na konobara, „crn je skroz, koža, kosa, tamne oči,a ja, pa nekako više ličim na tebe, zar ne?“, šalio se Josephat, jer je njegovaboja kože bila bela, a kosa plava.

Albinizam je nasledni genetski poremećaj kojiizaziva prestanak ili smanjenu proizvodnju melanina. Javlja se kod svihetničkih grupa i rasa, i kod životinja. U Tanzaniji, ali i širom Afrike,oboleli od albinizma svakodnevno se suočavaju sa stigmatizacijom i svirepimnapadima, jer se njihovi delovi tela prodaju na crnom tržištu po veoma viskomcenama. 

Josephat je rano shvatio da je drugačiji. Rođenje, kako kaže, oko 1980-te godine u malom selu nadomak lepog jezera Viktorija,na severu zemlje. Njegovi roditelji, siromašni pastoralisti, odlučili su da jeljubav prema detetu snažnija od osude zajednice, te je mali Josephat krenuo uškolu. Deca su ga se plašila, učitelji izbegavali, jer su verovali da jezarazan, mislili su da će i njihova koža postati bela. U ruralnim delovimaTanzanije albino dete uvek je loš predznak za porodicu, neretko i za čitavuzajednicu. U ovim dalekim krajevima takvo dete često služi kao neoboriv dokazda je žena bila neverna, da se podala belom čoveku ili čak samom đavolu.

„Oduzimaju nam pravo na život! Kako ko? Vlast,institucije, pa ni policija nas ne štiti! Brinemo jedni o drugima, krijemo se ukući, u skloništima koje za nas prave. Bežimo od svih i svega, pa kakav je toživot!“ u dahu je izgovorio i najednom zaćutao. Zamišljeno je gledao u šare nastolici, prelazeći prstima preko malih drvenih cvetova, koji su mi ličili namirisnu plumeriju. Josephatovo lice već je bilo prožeto dubokim borama, koje suslikale nespokojstvo na njegovom bledom licu. 

„Kako srušiti zid stigme i preživeti izolaciju?“, nastavio je smireno,“Kako pronaći odgovore na pitanja zašto ja, zašto sam baš ja ovakav? Znaš, prvosam krivio roditelje, majku najviše, a potom sebe ... sve dok nisam shvatio dato moram da prevaziđem ako želim da živim. Dugo sam se borio, mnogo mi jevremena, suza i skrivanja trebalo da shvatim da je snaga oduvek bila u meni.“ Uspeoje učenjem. Josephat je bio najbolji učenik i žarko je želeo samo jedno, da sebori za sve one koji su kao on, malo drugačiji.

Majka bi mi nežno mazala kožu uljima, brinula jeda ne izgorim, jer nama koža na ovom suncu brzo pocrveni. Zato me nije slala dačuvam stoku, bio sam pošteđen svih stvari koji bi mogle da mi naškode.“ prisećase on.

Većina albino populacije u Tanzaniji živi ispodgranice siromaštva. Oni su zbog svoje bele puti stigmatizovani  i suočavaju se sa mnogim problemima.Siromaštvo i diskriminacija onenemogćuju pripadnicima albino populacije da se obrazuju,a to gura u nezaposlenost, odakle izvire siromaštvo. I tako se krug zatvara. Rakkože jedan je od vodećih uzroka smrti albino populacije Tanzanije, jer da bi seprehranili, mnogi moraju da rade na njivi. Oni nemaju novac za kreme, zaštitnenaočare, a tropsko sunce ume da bude nemilosrdno. Suočeni su i sa različitim bolestimaoka, čak i slepilom.  Progon, izolacija, razvojneili šok traume tokom odrastanja, čine da albino populacija bez adekvatne isveobuhvatne pomoći ne može da ima bezbedan i dostojanstven život.  

 Josephatse nije mirio sa situacijom i oktobra 2008. organizovan je protest u najvećemgradu Tanzanije. „Mirno smo šetali ulicama Dar es Salaama, bili smo glas onihkoji su do tada bili nečujni!“  Nakon tešetnje počeo je da dobija pretnje smrću, a već naredne godine je napadnut.Pukim slučajem je preživeo. „Nisam znao šta me je snašlo. Mislio sam da jekraj, da će me ubiti. Dugo posle napada sam se plašio da izađem na ulicu, dašetam slobodno. Ovde život ne vredi mnogo, to valjda znaš.“

Prva zvanična presuda za ubistvo pripadnikaalbino populacije u Tanzaniji dogodila se 2009. godine. No, narednih godina je brojubijenih i osakaćenih rapidno rastao. Policija nije uspevala da reši slučajevekoji su se gomilali, bilo je preko 70 ubijenih, mnogo osakaćenih i desetineiskopanih sa groblja! Uchawi, znanje vračeva, suvereno vlada Tanzanijom, trvdiJosephat. 

„Neki roditelji ostavljaju svoju decu, tvrde daih vlada primorava na to, ima i onih koji prodaju decu! Njihove šake, stopala,uši, genitalije, pa čak i krv, mogu da koštaju i do 3000 američkih dolara! Komože da plati toliko novca? Zašto? Jer veruje da će postati bogatiji ilisrećniji, zdraviji? Na nas gledaju kao na robu, računaju koliko vredimo udolarima i bezosećajno nas prodaju. Narušena su nam osnovna ljudska prava, mipravo na život nemamo.“

Tanzanija je 2015. zakonom zabranila rad vračeva.TAS - Tanzania Albinism Society pozdravio je tu odluku vlade, dok je Josephatneumorno nastavio svoju bitku. „Moramo da smanjimo tu vrstu sujeverja u zemlji,vlada mora da edukuje ljude da mi nismo talismani. Biljke služe za lečenje, ane mi!„ Pre dve godine se popeo na Uhuru, najviši vrh Afrike, da bi, uprkos svimzdravstvenim problemima koje ima, pokazao da su članovi albino populacijesposobni za velika dela i da imaju snažnu volju da se bore. „Obrazovanje jeključ, samo mi je to pomoglo. Moraju svi da shvate da mi nismo ni duhovi niđavoli, da možemo da umremo i da ne donosimo sreću drugim ljudima. Možemo dauspemo samo ako neko nauči ljude tome, kao što sam ja to radio. Putujem poselima i nadam se najboljem.“ Josephat je imao 3 dece i zbog njih je želeo daživi bez straha.

 „Naša bojakože je različita, ali je boja krvi ista. Mi smo jednaki, svi smo mi ljudskabića.“ Kaže Josephat Torner. Ubijen je u aprilu ove godine u Mwanzi. 

Using Format