Press
A decade of long-form field reporting from conflict zones, post-war societies, and humanitarian frontlines — published in NIN, Al Jazeera Balkans
Večni plamen
Srbi iz severnog dela Kosovske Mitrovice posetili groblje u južnom delu grada u kojem nema Srba /Field reporting on memory, division, and the right to mourn — Serbs from northern Kosovska Mitrovica crossing into the south to visit graves of relatives, in a town where almost no Serbs remain.
Kosovska Mitrovica, Maj 26, 2018.
Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović
,,Dete moje, džabe slikaš, sve su nam oni odavno već uzeli '', oslanjajući se na stari, oguljen štap, izusti jedna baka, kad me je videla sa fotoaparatom.
Ispred Tehničke škole u severnom delu Kosovske Mitrovice okupilo se nešto manje od pedeset ljudi. Stiskali su grčevito tanke voštane sveće uvijene u papir, dok je iz druge ruke virilo cveće, sveže, tek ubrano, mirisalo je na život, a namenjeno da obeleži smrt. Oko osam ujutru autobus je stigao. Pognutih glava, vukući torbe sa kafom, rakijom, i po nešto hrane, ono što je pokojnik voleo najviše, koračali su ka vratima autobusa. Policijske pratnje nije bilo, svi su govorili da je sada bezbedno. U tišini su izašli i ćuteći hodali uz stepenice ka spomenicima, porušenim, zaraslim u korov, bez imena i slike na njima. Traže mesto sveće da zabodu, da se duša najmilijih bar malo razveseli. Golim rukama čupali su nemirni korov, a zemlja ispod suva, željna kiše, samo je suze dobila.
,,Kružim oko spomenika, ni da ga podignem, ne znam kako da ga namestim ... Ni sliku nemam da poljubim, i to su skinuli ." promuca jedan mlađi muškarac, koji je došao ocu na grob.
Na samom kraju groblja, u gornjem uglu stajala je ona baka sa štapom, sama, pokušala je da se sagne i stavi plastičnu cašu na mesto gde je nekada bio spomenik. Tada se prekrstila, prošaputala nešto i otpila malo iz te čase.
,,Hajde dete, dođi za Ljubu da popiješ nešto, valja se", viknu kada me je ugledala. "Evo ti malo kafe, tako prospi malo ... a hoćes li malo rakije, Ljubina je, dobra, probaj." Uzeh rakiju, jaka je, šljiva, peče grlo. ,,Pre ovog groznog rata je umro moj Ljuba. 22 godine sam sama ! Šta ću stara sam i sama, 22 godine... mnogo je to dete, dece nemam... a nemam ni spomenik, porušili, neka im. Vidiš, ovde ću i ja, pored mog Ljube. "
Život ide dalje, ali i stane na trenutak. Da ljudi uhvate dah, duboko uzdahnu, pa se tad sete svih i svega što su izgubili, onih koju su nestali, a ne zna se gde su im kosti obačene. Tada se duša stegne, srce cepa, grlo suši, a usne zadrhte. Sklizne suza niz suvo lice, koje im se čudno nabora, nakratko otkrivajući sve užase prošlosti koja ih i dalje vreba, ščepa i uvuče u vrtlog duboke tmine, iz koje neki nikada ne izrone. Stegla sam fotoaparat uz grudi, gledajući porušene spomenike svuda oko sebe.
,,Slikaj dete, da se vidi šta su nam uradili, slikaj mi Ljubu još jednom, pa šta ti Bog da'', potapša me baka po leđima i ode sa komšijom kući, u severni deo Kosovske Mitrovice.
Nakba – katastrofa za milione Palestinaca
EKSKLUZIVNO NOAM ČOMSKI 75 godina od početka arapsko-izraelskog sukoba, Septembar 2023.
Tekst Svetlana Dojčinović za NIN MAGAZIN
https://www.nin.rs/arhiva/vesti/40292/nakba-katastrofa-za-milione-palestinaca
Nakba je katastrofa… i bila je prava katastrofa, priča Zuher, prva generacija Palestinaca rođenih u Jordanu. NJegov otac je odlučio da 1948. godine pobegne iz Palestine iz rodnog sela nadomak Jerusalima. Zuher kaže da je njegov otac ostavio sve da bi spasao porodicu.
Ove godine, 15. maja, obeležava se 75 godina od početka jednog od najdužih konflikata u novijoj istoriji arapsko-izraelskog rata, u kojem su hiljade ljudi izgubile živote. Izraelci ovaj konflikt nazivaju borbom za dobijanje nezavisnosti, dok se sa arapskog Al Nakba prevodi kao katastrofa. Al Nakba je egzodus preko 750.000 Palestinaca.
Nakon kolapsa Otomanskog carstva, Balfurovom deklaracijom Britanci su dali podršku „nacionalnom domu za jevrejski narod“. Tadašnji britanski ministar spoljnih poslova Artur DŽejms Balfur napisao je pismo baronu Rotšildu, u kojem je stajalo da će Britanci „koristiti sve svoje napore da olakšaju postizanje ovog cilja“. No, naišli su na otpor. Sirijski lider Al Kasam pozivao je na borbu sve do svoje smrti 1935. godine, a već je naredne godine počela snažna pobuna protiv britanskog plana. U novembru 1947. Generalna skupština UN predložila je plan za podelu Palestine na jevrejsku i arapsku državu, gde je Jevrejima dodeljeno preko 50 odsto teritorije. Palestinci su odbili taj predlog i borba je nastavljena. Nakon formalnog povlačenja Britanaca, 14. maja 1948. stvoren je Izrael. Medijator UN Folke Bernadote, švedski diplomata, 1948. je izjavio da „veruje da je moguće napraviti dogovor i zaustaviti rat u Palestini“. Ubijen je u septembru 1948. godine. Izrael je potom primljen u UN i dato mu je 78 procenata istorijske Palestine.
„Svi su nas izdali. Niko nam u ono vreme nije pomogao da vratimo našu zemlju, da se borimo“, kaže Zuher sa suzama u očima. „Ne znam kako to da ti objasnim najbolje, ali zamisli ovo drvo, ako ga sad izvadiš iz zemlje, neće moći da nastavi da raste, da živi. Živ si, ali nema života, prosto nema života... To je za mene Nakba.“
„Rođen sam u Jordanu, ali sva moja osećanja, moje srce vezano je za Palestinu. Nakba je velika tragedija. Nekad sam krivio oca mnogo… mislio sam da bi možda bilo bolje za sve da je umro tamo, nego što je došao ovde.“ Zuheru je, priseća se, otac pričao da niko u selu u kojem su živeli nije imao oružje i da su bili ostavljeni da se goloruki brane. „Bio je sam, bez vojske, bez oružja... pitao me je jednom, ma šta bi ti želeo, da sam ostao i samo čekao da me ubiju? Pa to oni i žele... da nas sve ubiju, da nestanemo. I da se sve ovo zaboravi. Da se zaboravi Palestina, da se o njoj više ne govori. To je Nakba.“ UN navodi da su palestinske izbeglice definisane kao „osobe čije je uobičajeno mesto stanovanja bila Palestina u periodu od 1. juna 1946. do 15. maja 1948, i koje su izgubile i dom i sredstva za život kao rezultat sukoba 1948“.
Kada je UNHCR agencija počela sa radom 1950. godine, pomagala je oko 750.000 palestinskih izbeglica. Danas se taj broj bliži cifri od šest miliona izbeglica. Skoro jedna trećina registrovanih palestinskih izbeglica, dakle, više od 1,5 miliona pojedinaca, živi u 58 priznatih palestinskih izbegličkih kampova u Jordanu, Libanu, Sirijskoj Arapskoj Republici, Pojasu Gaze i Zapadnoj obali uključujući istočni Jerusalim. Socio-ekonomski uslovi u kampovima su uglavnom loši, sa velikom gustinom naseljenosti, skučenim životnim uslovima i neadekvatnom osnovnom infrastrukturom kao što su putevi i kanalizacija, kako se navodi na sajtu UNHCR.
Zuher priča da se sad promenilo sve, ali nagore. „Kako da pristanemo na primirje kad su nam uzeli svu zemlju? Ništa Palestinci nisu dobili, nemamo nikakva prava. Ja sam Palestinac i želim da se vratim. Ne mogu! Ja ne mogu da se vratim… Kakav je to onda mir o kojem govore? Čak ni Palestinci koji žive u Palestini ne žive u miru.“ Zuher se, ipak, nada da će se jednom vratiti na mesto gde je njegova porodica živela. „Ako se ne vratim ja, možda će moja deca, možda će njihova deca… ali sam siguran da će jednog dana, pa i za sto godina, naša zemlja opet biti naša, da ćemo se vratiti“, završava Zuher sa suzama u očima. Svetlana DojčinovićE
Veliki Izrael se gradi pred našim očima. Ulažu se sistematski napori da se uzme sve što je od vrednosti na okupiranim teritorijama i da se integriše korak po korak u Izrael, izbegavajući koncentraciju palestinskog stanovništva, i ostavljajući izolovane i jedva održive enklave na Zapadnoj obali.
Noam Čomski, lingvista, filozof i pisac, u razgovoru za NIN osvrnuo se na istorijat izraelsko-palestinskog sukoba i posebno činjenicu da je i posle 75 godina Nakba „rana“ u srcu svakog Palestinca. On je, takođe, govorio i o mogućnosti da Amerika, bar donekle, koriguje stav prema tragičnoj situaciji u regionu. Svakog 15. maja Palestinci obeležavaju Katastrofu ili Al Nakbu, a da bismo je razumeli moramo imati u vidu istoriju regiona, kao i ulogu međunarodne zajednice u konfliktu. Zašto je važno da se ne zaboravi Nakba? Nakba nije nešto što je nestalo u magli istorije. To je katastrofa koja se oseća svaki dan u životima Palestinaca svuda. Ukoliko bi Palestinci to zaboravili, napustili bi sopstvene živote. A za nas ostale to je duboka rana koja se mora zalečiti. Veliki Izrael se gradi pred našim očima. Ulažu se sistematski napori da se uzme sve što je od vrednosti na okupiranim teritorijama i da se integriše korak po korak u Izrael, izbegavajući koncentraciju palestinskog stanovništva, i ostavljajući izolovane i jedva održive enklave na Zapadnoj obali, dok Gaza ostaje zatvor-komora za mučenje, a Izrael se nada da će Golan biti zaboravljen nakon što bude integrisan u Izrael. Grupa progresivnih demokrata u Kongresu Sjedinjenih Država kazala je da američka pomoć ne bi trebalo da se koristi za finansiranje zloupotrebe palestinskih prava i pozvali su na promenu politike u vezi sa izraelsko-palestinskim sukobom. Kako će SAD odgovoriti? Ovo je jedna od opcija koje sam imao na umu. Popularno mišljenje u SAD se radikalno promenilo, kao što znate. Kongres reaguje zaustavljanjem. Često se to dešavalo u prošlosti. Prvi put se američka materijalna i diplomatska podrška izraelskim zločinima suočava sa ozbiljnim izazovom u Kongresu. To otvara mogućnosti za značajne promene u politici SAD, što će stvoriti sasvim novu situaciju u kojoj Izrael postaje sve više izolovan. Protesti u Izraelu nazivaju se najvećom krizom od 1967. Da li nedavni napadi na Palestince pokazuju dubinu te krize? Zasad, protesti gotovo u potpunosti isključuju gušenje palestinskih prava. Generali odgovorni za velike zločine hvaljeni su kao heroji, jer se protive napadima na demokratiju izraelskih Jevreja. Postoje indicije da se obim protesta proteže i na palestinska prava. Znak pun nade, koji može otvoriti put u bolju budućnost. Po čemu je izraelsko-palestinski sukob specifičan? Svaki sistem moći nastoji da izgradi verziju sveta koja služi njegovim interesima. Izraelsko-palestinski sukob nije izuzetak.
Avganistan : Večiti rat ili konačan mir
Field reporting from Kabul for NIN Magazine — published two years before the 2021 Taliban takeover, documenting survivors of attacks on civilian spaces and the resilience of daily life under decades of war.
Kabul, Avganistan, Oktobar 26, 2019.
Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović za NIN MAGAZIN
Tamo gde se beru najsočnije kajsije, gde raste najslađe grožđe, cveta crveni, opojni mak, tamo je ostalo na kolenima da večno spava i nikada se ne probudi nešto manje od stotinu ljudi. Daleko od nas, u džamiji Nangar provincije u Avganistanu, 18 oktobra odjekunula je snažna eksplozija. Na molitvi je u tom trenutku bilo mnogo ljudi, uključujući i decu. Izgubili su život jer su u miru bili odani Alahu.
Mrtvi su u Avganistanu već dugo samo broj, jednostavan statistički podatak na mesečnom ili godišnjem izveštaju. Rat koji traje već vise od 40 godina, počeo je invazijom Sovjeta, zatim su došli mudžahedini, pa Talibani, i sada različite frakcije prete da totalno razore svaku pomisao na mir.
Početkom decembra, odmah nakon Trampove iznenadne posete američkim vojnicima u Bagramu, najvećoj bazi u Avganistanu, i vesti da će se obnoviti mirovni pregovori, život je izgubio i Tetsu Nakamura, marljivi doktor iz Japana, koji je svoj život posvetio borbi za ovu daleku zemlju, okovanu ratovima. Skinuo je svoj beli mantil i napravio kanale kroz suvu, žednu i prašnjavu zemlju, time spasivši od gladi skoro milion ljudi. Očevici kažu da je nakon prvog pucnja podigao glavu, a jedan od napadača je uzviknuo ,,Još je živ!“, i tada je usledio drugi pucanj. Talibani su opovrgli umešanost u ovaj napad.
Gulam Abas Adena radi kao trener u jednom rvačkom klubu u Kabulu, u delu gde živi mahom Hazara narod, koje su Talibani okarakterisali kao jeretike. Ima 58 godina i, uz osmeh, kaže da je srećan što je živ. Srećan je iako nema jednu ruku, oštećen mu je vid, trpi jake bolove svakodnevno, jer je pola njegove utrobe ležalo na betonu ispred rvačkog kluba pre samo godinu dana. Te srede, nešto nakon pet sati posle podne, dečaci su trenirali. Bilo ih je mnogo, kaže Gulam, iako je bio sasvim običan dan.
“Prvo su pucali… Ispalili su metke, evo ovde, vidiš… ja sam skočio da zaključam vrata, da spasem decu, da oni ne bi mogli da uđu unutra. U trenutku dok sam zatvarao vrata, dogodila se eksplozija. Nakon toga se više ničega ne sećam.”
28 septembra 2018. godine najmanje 20 ljudi je izbubilo život, dok je preko 70 ranjeno u napadu na rvački klub. Oko 450 dece iz čitavog Kabula dolazi u ovu dvoranu da trenira kušti*, slobodno rvanje. Gulam kaže da on i dalje trenira, ali samo pokrete, ne može opet na konopce, iako bi želeo. “Ja sam mentor sada, motivišem ih da nastave da dolaze, da se ne predaju lako i da nastave da sanjaju.” On kaže da klub nije bio posebna meta, niti je, tvrdi, nekome mogao da smeta. “Tada su sve napadali, pa i nas. Samo su želeli da ubiju što više Avganistanaca, njihova meta smo mi, običan narod.”
“Naš pravi neprijatelj su susedne države, a mi smo samo trenirali rvanje. Ti ljudi iz drugih država testiraju svoje oružje na nama, nagone druge ljude da nas ubijaju. Mete su škole, sportske dvorane, džamije… svuda gde se okupljamo u velikom broju. Danas je sve meta.”
Gulam mi pokazuje mesto gde je ležao bez svesti. “Na parkingu, evo tu, na betonu, pored dvorane, sam se osvestio na 2 minuta i opet ostao bez svesti, jer sam izgubio mnogo krvi. Nakon toga su me odneli u bolnicu. Tamo sam proveo mesec dana, morale su da zarastu sve rane.”
Još uvek mu je teško da tačno imenuje svoje napadače. Kaže mi tiho, da ne čuju ostali, da ima svoje dobre i loše dane. Kada dodju loši dani, on, pored bolova, ima i jake glavobolje. Ali ga deca vraćaju na pravi put, ka životu. Zbog njih se, tvrdi, bori i boriće se sve dok bude disao.
“Ako nastavim da ih treniram i ako klub bude otvoren, deca će nastaviti da dolaze. Oni neće postati teroristi, neće pristati da nose bombe na grudima, oni neće koristiti čarsi* hašiš, ni ostalu drogu. Tada ću znati da sam uspeo.”
Gulamu je dugo trebalo da se oporavi. No, nakon izlaska iz bolnice sačekala ga je veoma lepa vest. Sala za rvanje je obnovljena! Nekoliko rvačkih klubova i nevladina organizacija iz Amerike, jedan bivši rvač iranskog porekla i još nekoliko dobrih ljudi sakupilo je dovoljnu sumu novca, ne samo da se rvački klub kompletno obnovi, već i da se donira drugim klubovima iz Kabula u nevolji. “Bio sam presrećan! Presrećan! Pa nismo imali ni zid, a ni plafon… Dočekali su me svi toplo i predali ključeve od kluba. Bio sam počastvovan!”
Međunarodni olimpijski komitet je podršku dao žrtvama i povređenima u napadu, donirajući novac, ponavljao je Gulam, kazivajući koliko su tačno dobili povređeni,a koliko su primile porodice poginulih. Govori mi koliko im je zahvalan, koliko su svi zahvalni, jer im je novčana pomoć bila, i još uvek jeste, preko potrebna.
Na strunjačama je trenirao i Ali Munir. On ima 54 godine i najstariji je rvač ovog kluba. Trenira već 40 godina. “Rvanje je moja ljubav već decenijama. Zato sam još uvek na strunjačama.” On je davno bio šampion u kategoriji od 49 do 52 kilograma, a sada pomaže Gulamu u klubu.
Nakon napada su se promenila i neka pravila. Na ulazu u klub, osim bodljikave žice i teških vrata sa katancem, decu dočekuje i stražar koji svima, najpre, pretraži torbu, a zatim i džepove. Više se ništa ne prepušta slučaju. Gulam kaže da ima još jednu želju. “Želim da donesem Avganistanu medalje. Želim da se na taj način odužim zajednici što su se borili za nas i što su iznova izgradili dvoranu, udahnuli joj novi život. Oni nisu pobedili, nakon napada, nisu… samo su nas učinili jačima. Naša zajednica je sada jedinstvena i ostaće takva. ”
Pored rvačkih klubova, u Kabulu raste i broj teretana. Dečaci, mladići, ali i oni stariji hrle svakodnevno u ove male hramove izvajanih tela. U Avganistanu ženama i muškarcima nije dozvoljeno da vežbaju zajedno, te su vežbači samo muškarci. U maloj teretani na drugom spratu jedne zgrade u Kabulu, upoznala sam Amirjana, Sakija i Sajada, tri mladića koji se pripremaju za takmičenje u bodibildingu. Stidljivo su pristali da poziraju jednoj ženi, koja je, kako su mi na početku kazali, zalutala u njihovu teretanu. Snažni temelji patrijarhalnog društva obitavaju svuda, na njima je izgrađeno čitavo društvo. Trener Nasim mi je objasnio da se pokušati da donesu medalje na Nacionalnom kupu i da ponosno svakodnevno naporno vežbaju. “Ovo je muževan sport, zato ga tako mnogo mladih i voli. Telo je lepo i to žene vole.”, zaključuje on. Momci se, uz osmeh, slažu sa trenerom. “Zaboravimo da smo u Kabulu. Ja ne zelim da ratujem, želim da dižem tegove i lepo izgledam, da se dopadam devojkama.” kaže Amirjan. Oni samo žele mir, a ovo je beg od surove stvarnosti u kojoj, već decenijama, živi samo nasilje i smrt.
Sa sprata iznad teretane odjekuju povici dece. Penjem se i pronalazim majtaj kamp za mališane.
Šta donosi obnova mirovnih pregovora?
Istina je da niko, nigde nije sasvim bezbedan, i ne zna kada i gde će se opet dogoditi napad. A taj strah može i ume da parališe. Strah je osećaj koji nas čini pokornima, i samo tada postaje moćno oružje u nestalnoj igri života i smrti. Neki odlučuju da postanu poslušni, čine ono što se od njih traži, dok mnogi reše da pobegnu, jer žele da se otarase tog strašnog osećaja. Ne možemo ih kriviti zbog toga i nazivati manje hrabrima. Malobrojni odlučuju da se bore protiv straha. Neki, poput Gulama,igrom sudbine ostanu živi, ali veliki broj neustrašivih izgubi srce u pokušaju da prkosi strahu, u pokušaju da živi.
Ne krijem da sam osetila olakšanje kada je mali avion Kam Air-a uzleteo ka Taškentu. Nisam postala deo tog mračnog godišnjeg izveštaja, nisam puki statistički broj na belom papiru. Zatvorila sam oči, i u mislima opet šetala kroz Murad Khane, vekovima stari deo Kabula, pila vruć crni čaj sa prodavcima tespiha ispod brda punih šarenih kuća, dok su se vijorile zastave na umornom jesenjem suncu. Još uvek je bilo toplo, nisam nosila kaput. Samo mi je vetar nemirno skidao maramu sa glave i nanosio prašinu na lice, bojeći ga nežno. Još jedna noć pretila je da prekrije Kabul, a šta jutro nosi, Alah samo zna.
Kolumbija
Field reporting from Medellín for NIN Magazine — testimonies from survivors of Colombia's cartel violence, displacement, and the long road to rebuilding lives after decades of conflict
Medeljin, Kolumbija, Oktobar, 2019.
Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović za NIN MAGAZIN
“Mi smo obične žene koje su koračale kroz pakao, a sada pomažemo darujući ljubav i nadu, mi smo heroine ljubavi,” sa osmehom je kazala Marta Marcijas, nežno pomerviši crnu kosu sa lica. Veoma lepa žena, nemirnih tamnih očiju, Marta je sa svega 13 godina upoznala svet nasilja i smrti. Svoju mladost provela je u jednoj od mnogobrojnih bandi koje su vodile bitke za teritorije na kojima će prodavati drogu, žene i oružje. “Tada je počela moja bitka. Sebi sam bila jedini neprijatelj, dugo mi je trebalo da pobedim i nađem svoj put.” Ona je rođena i živi u u Kolumbiji, u Medeljinu, gradu koji je osamdesetih i devedestetih godina prošlog veka bio poprište ozbiljnih sukoba, prava urbana ratna zona. U to vreme Medeljin je bio najopasniji grad na svetu.
“Imam veliku porodicu, najmlađa sam od 7 dece. Svi su me čuvali, ali u to vreme nije bilo moguće da ne dođeš u kontakt sa drogom. Moja braća su bili članovi bande… najpre sam počela krišom da pijem, a onda sam probala kokain. Svidelo mi se... posle sam uzimala sam sve, baš sve sam probala. Kokain je tada bio veoma jeftin… Napustila sam kuću kada su moji roditelji saznali za zavisnost od droga i alkohola. Bila sam jako mlada, nisam baš najbolje razumela da je sve to bilo pogrešno i da će mi doneti mnogo bola.”
Martina dva brata su izgubila živote u sukobima. “ Treći je poginuo u nesreći na motoru. Zbog njih su me poštovali. Ali nakon njihove smrti je bilo teško. Menjala sam kuće, selila se često…Upoznala sam neke ljude zbog kojih sam se okrenula prostituciji. Silovana sam… mnogo puta…”, tu je zastala. Marta nema decu, kaže da ne može da ih ima, ali oseća da su sva deca korisnica njene organizacije i njena. “Mnogo godina sam provela u tom svetu, u neprekidnim igrama moći, osećala sam smrt, uvek mi je bila veoma blizu. Sahranila sam mnogo dragih ljudi. Često i sada razmišljam o tome.” Marta je pretrpela srčani udar nakon što se predozirala.
“ Imala sam osećaj da mi je život protraćen. Ali sam pronašla svoje svetlo na kraju ovog mračnog tunela. Vera me je vratila u život, vera u Boga, ljude. Počela sam opet da volim sebe. Kajem se zbog svih svojih grešaka, i sada biram drugačiji put, onaj koji je bolji za mene, ali i sve one koje volim.”
Marta je osnovala neprofitnu organizaciju “Heroine ljubavi” koja pomaže svima koji su “zalutali na svom putu”. “Nije mi zao svega što sam proživela. Da se to nije dogodilo ne bih bila ova Marta! Trudim se da uvek dobro činim, da uvek pomognem. Put promene nije lak, ali je moguć. Mnoge žene sa kojima radim su mislile da nemaju izlaz, da ne mogu da izađu iz kruga nasilja. To su uglavnom usamljene žene, samohrane majke, one koje oplakuju svoje ljubavi koje su izgubile zbog droge i oružja. Zato se mi trudimo da ljubavlju isceljujemo.”
“Odrastao sam u Komuni 13. Ako je Medeljin je bio ratna zona, onda je Komuna 13 devedesetih bila pravi pakao.” govori mi Felipe, 35godišnjak sa burnom prošlošću. On je sada “čist”, kako kaže već godinama. “Bio sam dete, imao sam oko 12, 13 godina kada je sve za mene počelo. Želeo sam da budem deo grupe, jer sam bio izopšten zbog mamine bolesti. Prvo sam probao marihuanu, a posle sam se navukao na kokain. On me je dizao… U to vreme gram kokaina je koštao nekoliko dolara, a imao sam ga i džabe, jer sam prodavao drogu i raznosio pakete. Tada su me upucali. Otišao u bolnicu, zašili su me i sve je bilo u redu, nastavio sam po starom.” Felipe kaže da mu je to bio beg od života u kući, jer je njegovoj mami bila dijagnostikovana paranoidna shizofrenija. “ Svi smo se teško nosili sa tim. Tata je počeo da se kocka i da duguje mnogo novca nekim lošim ljudima. Mi, brat i ja, smo krenuli da koristimo sve čega se dočepamo. On i dalje koristi drogu, kaže da voli. A tata… On je jednog dana odlučio da mu je bilo dosta i skočio je sa zgrade… Mi nismo više imali tatu, ostali smo sami.” Felipeu je i danas, nakon mnogo godina, teško da priča o tome. “Onda sam završio u zatvoru. Proveo sam tamo celu godinu, 3 meseca i 4 dana. Taj period želim da zaboravim… Sve najgore što možes da zamisliš se dešava, ubistva, silovanja… mnogo je nasilja bilo. Sve zbog droge. Žene bi im donosile oružje, kada su dolazile u posetu. Podmitile bi policajce i tako su mogle da unesu šta god su htele.” Felipe je pre 8 godina izašao iz zatvora. “Sloboda nema cenu.” kaže i objašnjava mi da je na slobodi postao depresivan. “Tako lako sklizneš…počeo sam opet da se drogiram, i opet sam se predozirao.” Tada je odlučio da promeni svoj život. “ Najteže mi je pala usamljenost u zatvoru. Sve ono što sam video i doživeo nekako sam potisnuo. Ali osećaj praznine, da nema nikoga da te zagrli u tom ludilu je užasan.” Pitam ga kako je pronašao snagu u sebi da kaže ne nečemu što je bilo deo njegovog života godinama. “Snažan sam sada i smiren, jer sam našao veru, ona me je spasila.” Tada se rasplakao. Felipe je prestao da konzumira opijate i pronašao je posao.“U hotelu radim samo noćne smene, kako bih mogao da pomognem mami danju. Ona pije lekove i mnogo je bolje. Drži to pod kontrolom.”
Komuna 13 je nekada bila jedan od najopasnijih delova Medeljina. Danas je relativno bezbedan kraj koji vrvi od policije i koji posećuju mnogobrojni turisti. Ovaj deo grada, prepun šarenih malih kuća i neobičnih murala, pokazuje da je promena moguća.
No, u nekim delovima se još uvek vodi borba za prevlast nad teritorijom, i droge i dalje ima svuda, ali je stopa ubistava neuporedivo manja. Felipeova kuća se nalazi nedaleko od metroa, na koji su Paisa, ljudi iz ovog dela Kolumbije, veoma ponosni. U kući su nas sačekali Aleksandar, Felipeov brat, njegova sestra, kćerka, ali i “beba” kuće, kako nazivaju psa. Aleksandar je nekoliko godina mlađi od Felipea i takođe ima burnu prošlost. Proveo je u zatvoru 9 godina. “Video sam mnogo smrti, život mi ništa nije značio, ali sam daleko od toga sada, jer imam dvoje dece, i ne želim da oni iskuse ono kroz šta sam ja prošao.“
Mnogi soliteri Medeljina su izgrađeni od novca iz ere kokaina. Medeljin kartel, čiji je jedan od osnivača bio Pablo Emilio Eskobar Gaviria, uz ozloglašenog Meksikanca, kako je bio nadimak Hoze Gacha, načinio je od njih milijardere. Pablo je davao novac siromašnima, gradio kuće za neprivilegovane, i bio je neka vrsta lokalnog patriote, ali većina ljudi sa kojima sam razgovarala slaže se da se, takođe ne sme zaboraviti da je Pablo ubio mnogo ljudi, oružjem ili drogom.
Luz Danijela ima 23 godine, 3 dece i nekada je živela u Kaliju, gradu sa najvećom stopom ubistava u Kolumbiji. “Stanovali smo van grada na maloj farmi, kada su počeli redovno da nas posećuju naoružani članovi banda. Uzimali su nam šta su hteli. Život u Kaliju je opasan i težak, pretili su nam, pa smo odlučili da pobegnemo. Došli smo ovde, u Bogotu.” Ona živi u Soača, prigradskom naselju koje nema ni kanalizaciju, ni asvalt, a određeni delovi nemaju čak ni vodu. “Ima nas mnogo koji smo pobegli, svi živimo ovde… mnogo je i ljudi iz Venecuele, jer su kuće jeftine.” Prema podacima UNHCR-a Kolumbija je zemlja sa najvećim brojem interno raseljenih lica, taj broj dostiže cifru od oko 7 miliona osoba koje su morale da napuste svoje domove.
“Pre 2 meseca su ga ubili… Ubili su mog brata! Mama i ja smo ga neprestano tražile svuda, zvale... A onda smo dobile dojavu i pronašle smo tu crnu kesu u kojoj se sve raspadalo… Saznale smo i da je dobijao pretnje, da su tražili da se vrati, da je morao da se vrati u Kali…” Danijela još uvek nije sigurna zašto je njen brat targetiran i ubijen. “Istina je da ne znamo razlog, nismo sigurne zašto baš on, ali verovatno ima veze sa povratkom u Kali, možda su želeli da ga regrutuju, a on nije hteo da pristane na to.” Danijelin suprug je tiho kazao da mora na dijalizu, poljubio je decu i izašao. “A šta ako se on ne vrati, šta ću ja onda?”, pitala je Danijela.
Prokletstvo droge će još dugo proganjati Kolumbiju, izvesno je da neće moći sasvim da isčezne, jer je duboko utkano u sve pore društva. Kultura nasilja još uvek ima čvrste temelje u ovoj zemlji. Ostaje da se nadamo da će doći dan kada će životi ljudi vredeti više od novca.
Avganistan : Još ovaj dan
Field reporting from Kabul before the 2021 Taliban takeover
Kabul, Avganistan
Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović za NIN MAGAZIN
https://www.nin.rs/arhiva/vesti/34363/jos-ovaj-dan
Suv vetar vija praznim ulicama, tražeći nešto da pomeri. Prašina se neprimetno zavlačila u pore, bojila lice, sušeći grlo. Gutam vodu teško, ne želeći da priznam da sam uplašena dok očekujem najavljene napade na glasačka mesta. Subota je, izborno jutro u Avganistanu, a ulice Kabula su prazne, još nema ljudi.
„Treća sreća“, reče mi obazrivo jedan od glasača, dok je ubacivao beli listić u kutiju. Izborna mesta su bila otvorena rano ujutru, sve je već bilo spremno za svih 13 kandidata sa liste. Osećalo se uzbuđenje, ali i neobična nelagodnost, jer ste na biračkom mestu vi, zapravo, meta. Muškarci su brižljivo stavljali cipele u kesu i ostavljali na policu ispred ulaznih vrata jedne džamije, koja je ove subote postala glasačko mesto. Neki su tiho govorili sebi u bradu molitve, dok su prilazili velikoj kutiji. Žene su glasale na spratu, potpuno zaklonjene od pogleda muškaraca. One bi sa balkona bacile pokoji zabrinut pogled, nadajući se da će sve proteći u redu. Nakon dva odlaganja, izbori su se zaista održali 28. septembra, uprkos sveprisutnom strahu. Obeležile su ih neregularnosti i neverovatno loša izlaznost. Veruje se da ni 20 odsto od oko 9,5 miliona registrovanih glasača, nije obavilo svoju građansku dužnost. NJihov prst nije bio umočen u mastilo tamnoplave boje. Ovo će, kako se navodi, biti i najniža izlaznost od 2001. godine. U muslimanskoj zemlji koja se bori sa zaostavštinom talibana i čvrstim religioznim stavovima, gde čak i devojčice moraju da pokriju kosu, fotografisanje, koje je bilo propisano kao obavezno, za žene je bilo skoro nedopustivo, te su mnoge odlučile da ostanu kod kuće. To je svakako smanjilo izlaznost, jer one čine oko 35 posto registrovanih glasača.
Zairir Bubalit, dvadesetšestogodišnjak, jedan je od ogorčenih birača. Ovo je njegov drugi izlazak na predsedničke izbore i kaže da je veoma ljut. Naime, ono što je na mnogim glasačkim mestima potvrđeno jeste da je registracija birača zakazala. Iako su mnogi, koji su upisani na birački spisak, uredno poneli svoje lične karte, nisu mogli prošle subote da glasaju, jer ih nije bilo na listi. To se dogodilo i Zairiru. No, on je nekako uspeo da se izbori sa birokratskim problemima i oboji svoj prst u tamnoplavo mastilo, jer smatra da su ovi izbori veoma važni za sve Avganistance. Zahtevao je da glasa i odbijao je da napusti džamiju, sve dok ne ispuni svoju građansku dužnost. Veruje da će ovi izbori doneti slobodu i pravdu svima, ali i konačno pomirenje, a to ovde znači - život.
„Ne postoji drugi način, pa svuda u svetu se sistem menja ovako, samo demokratski, svuda! Ali mi imamo mnogo problema, previše ih je… Znam da ne može sve odjednom da se sredi u Avganistanu, probaćemo sada, probaćemo opet, vežbaćemo. Evo, ovaj problem sa registracijom glasača, koji je lako mogao da se reši, pa svi smo obavili to upisivanje u spiskove. Čovek ispred mene je bio na listi među ženama, morao je gore da se popne, na sprat… bezbednost neću ni da vam pominjem, vidite i sami kako živimo. Mnogi ljudi se nisu pojavili jer niko ne želi da rizikuje svoj život zbog glasanja. Smatraju da, nakon svega što smo prošli, naprosto nije vredno. Ja se s tim nikako ne slažem.“
Zairir veruje da će naredni put biti bolje i sa manje problema. „Mi moramo da se borimo za našu budućnost! Niko to neće učiniti za nas. Ako svi odu, šta će ostati od Avganistana? Ništa, baš ništa.“
Kabul je bio zatvoren, vojni punktovi stezali su obruč oko grada. Sigurnosne provere su bile organizovane, doslovno, na svakom koraku. Detaljan pregled vozila podrazumevao je obavezno otvaranje gepeka, svih vrata, negde i haube, prostora između sedišta, ali i torbi svih putnika. Ništa se nije prepuštalo slučaju. Zna se da se oko grada kriju militanti već duže vreme, i samo se retki usuđuju da krenu kolima van Kabula. Niko više nije bezbedan. Prašinu na praznim ulicama dizali su samo dobro naoružani vojnici i policajci dok su patrolirali gradom džipovima i oklopnim vozilima. Nacionalna zastava se vijorila na kolima, unoseći malo crvene boje među zeleno-crne uniforme. Helikopteri su glasno nadletali niske krovove kuća, češće nego inače, unoseći dodatan nemir u duše ovih ljudi. Svi su bili veoma napeti.
Nešto mlađi Reza je, za razliku od Zairira, pun optimizma. Prvi put u životu će ubaciti listić u kutiju i oseća se veoma ponosno zbog toga. Studira englesku književnost na Univerzitetu u Kabulu, i poetično veruje da će se sudbina zemlje promeniti, da će ovi izbori doneti mir i slobodu. „Ne plašim se eksplozija. Biće šta bude.“ I on smatra da je glasanje izuzetno važno za demokratsku budućnost zemlje, iscrpljene sukobima i razrušene stalnim ratom. „Mir nam je važan“, kaže Reza, ponavljajući da se oseća sve bezbednije u zemlji koju veoma voli i koju ne želi da napusti, uprkos svim problemima i neizvesnosti koja ga okružuju. „Život bez porodice za mene je nezamisliv. Mi smo ovde jako vezani za roditelje, braću i sestre. Ne bih mogao da napustim majku. Jednom sam joj pomenuo da razmišljam da odem, a ona se rasplakala. Nisam nikako mogao da je smirim. Tada sam joj dao reč da je nikada neću napustiti. Obećao sam da ću ostati u Avganistanu. I ostaću. Nadam se da će i moja deca, kada ih budem imao, osećati istu ljubav i dužnost prema zemlji i roditeljima.“ Iako je sve ukazivalo na promenu datuma predsedničkih izbora u Avganistanu, jedan od vodećih kandidata i još uvek aktuelni predsednik, Ašraf Gani, čvrsto je obećao da odlaganja neće biti, uprkos prekinutim pregovorima između predstavnika vlade i talibana. Potvrđeno je, a portal Tolo News Afganistan je preneo da je bilo preko 260 organizovanih napada širom zemlje na dan izbora, sa desetinama poginulih i velikim brojem ranjenih. U glavnom gradu prijavljeno je 11 incidenata, no nije bilo žrtava. Od 260 napada oko 90 su glasačka mesta bile mete. Preko 72.000 pripadnika vojske i policije čuvalo je izborna mesta od napada. Nijedan incident nije bio dovoljno veliki da zaustavi glasanje. Zemlja Avgana je jedna od najsiromašnijih na svetu, gde gotovo polovina stanovnika od preko 30 miliona, živi sa manje od 100 dinara dnevno. Ujedno je i jedna od najopasnijih, budući da je, i dalje, konfliktna zona. Prema podacima koje su objavile Ujedinjene nacije, preko 50 odsto zemlje je pod aktivnom okupacijom talibana, no veruje se da je procenat i mnogo veći. Ono što je zabrinjavajuće jeste da je regrutacija u njihovim redovima pojačana, a među borcima kažu da ima i stranaca. Front, nekako se čini, sa Bliskog istoka seli se u Avganistan. Izbeglica ima mnogo, samo je više Sirijaca potražilo spas, uglavnom u evropskim zemljama. Prema podacima UNHCR-a 2018. godina je donela preko 2,5 miliona registrovanih izbeglica iz Avganistana, no strahuje se da je broj onih koji se nisu registrovali mnogo veći.
Četrdesetogodišnji Humajan je kao dete otišao iz Avganistana. Odrastao je u Pakistanu, a proveo neko vreme u Indiji. Živeo je u maloj kući na plaži, pecao i slušao talase. „Bio mi je potreban mir“, kaže. Onda je odlučio da se vrati. Danas je jedan od retkih mlađih uspešnih ljudi u Kabulu i poseduje jedan od posećenijih restorana u gradu. „Da li se ovde zaista razmišlja o miru? Ne, ne razmišljaš, naprosto naučiš da živiš s tim. Kada izađeš kroz ta sigurna vrata, prođeš rampu, ne znaš šta može da se dogodi“, kaže Humajan. „Teško je svima koji žele da se bave nekim ozbiljnim poslom, koji zahteva nekada i strane investicije, svi se povlače kada vide da su napadi učestali i da ne možemo da garantujemo bezbednost nikome. Život je ovde neizvestan. Zato su mnogi koji vrede otišli“, zaključuje on. „Možda ću i ja, razmišljam o tome, ali volim Kabul, volim ljude ovde. Pošteni su i topli…“ Kaže da se umorio od rata i loših vesti. „Ja imam već 40 godina i nije prošao nijedan dan mog života a da nisam čuo da je neko poginuo. Ljudi su već toliko navikli na smrt i eksplozije, da sve što možeš jeste da se samo zahvališ Bogu što nije danas neko od tvojih došao na red. Život ide dalje, samo nastavi da teče, kao da se ništa nije dogodilo. Ne mislim da je to normalno. Ne želim da moja deca odrastaju tako. Ali isto tako, teško mi je da odem i napustim sve one koje volim.“ Taj pomirljiv stav prema svemu lošem što se dešava u Avganistanu odlikuje sve ove dobre ljude koji žive na tankoj granici rata i mira, između života i smrti. Da li je danas vaš dan za umiranje? Ovde kažu, samo Alah zna to i on će da odluči. Humajan je organizovao i školu roka, za svu decu željnu dobrog zvuka. Učio ih je da sviraju gitaru, a među polaznicima, kako tvrdi, bilo je i mnogo devojčica. „Led Zeppelin, AC-DC, Pink Floyd, sve su voleli da slušaju.“ Škola je bila besplatna, no za Humajana je novca bilo sve manje kako su se povećavale pretnje talibana i novih frakcija koje stižu iz Pakistana. Avganistan živi od donacija, kojih je sve manje. „Infrastruktura je veoma loša, ništa se ne proizvodi, ljudima će biti sve teže.“ Humajan kaže da će nastaviti da sanja bolje sutra za Avganistan. Ima plan da otvori drugi restoran, koji će služiti samo tradicionalnu hranu i lokalni specijalitet, basmati pirinač, skuvan do perfekcije sa dodatkom šafrana, grožđa, šargarepe, uz „jagnjetinu tako meku da se topi u ustima“, kako me uverava. „Kao i sva različita lica koja si videla dok si šetala Kabulom, tako je i naša hrana prepuna najrazličitijih mirisa i ukusa.“
Avganistan je je etnički veoma raznolika zemlja, tu su Paštuni, Tadžici, Uzbeci, Hazari, i drugi, i svi se osećaju kao Avganistanci. Uveravali su me da nema etničkih sukoba, samo problem sa talibanima i Islamskom državom, ali i novim frakcijama, poput IS-K, što je odrednica za teritoriju Avganistana, Pakistana, Irana, moderne Centralne Azije, na kojoj operišu i na kojoj su izvršili mnogo napada sa velikim brojem žrtava. Nove frakcije se rađaju na tlu pogodnom za konflikte, a većina mojih sagovornika optužuje Pakistan za to. Kažu da odatle potiču sve nevolje za Avganistan. Prošli izbori su bili održani 2014. godine, koja je i proglašena najkrvavijom, sa preko 4.000 ubijenih civila. Samo tokom avgusta ove godine, kako Bi-Bi-Si saznaje, svakoga dana, u proseku bilo je ubijeno po 74 civila u Avganistanu. Ukupan broj žrtava od početka konflikta nije poznat, no aktuelni predsednik Ašraf Gani je početkom ove godine izjavio da je od 2014. godine ubijeno preko 45.000 pripadnika snaga bezbednosti, dok se tačan broj civila i ne zna. Previše ih je. Svi se slažu da bi povlačenje američkih trupa moglo da znači da će zemlja skliznuti u krvav, opšti rat. To znači kraj nade. A kada i nada nestane, zemlja će nestati zajedno sa svojim ljudima. Predugo traju sukobi, istrošio ih je nemir. Ipak, malo je onih koji zaista veruju da će se Amerikanci povući. Avganistan je zemlja koja je veoma dobro geografski pozicionirana, te je stoga mnogima vrlo zanimljiva. Održavati konflikt na takvoj teritoriji može biti, a često i jeste, veoma isplativo. Cena koju Sjedinjene Države plaćaju od 2001. za učestvovanje u sukobima na Bliskom istoku i u Centralnoj Aziji meri se milijardama dolara. Industrija opijuma donosi ogromnu zaradu, jer je Avganistan najveći proizvođač od 2001. godine, a kako se procenjuje, oko 90 procenata ukupne svetske proizvodnje dolazi odavde. Veoma se lako i jeftino opijum može nabaviti u Kabulu. Ova industrija zapošljava preko pola miliona ljudi, te se često Avganistan naziva i opijumskom prestonicom sveta. Proizvodnja hašiša, takođe, nimalo ne zaostaje, pronalazeći put sa udaljenih zelenih polja Azije do modernih prestonica Evrope i Sjedinjenih Država.
Još jedan dan je na izmaku, i dok sunce „pada“ na Kabul, stvarajući zlatni odsjaj na fasadama od slame i blata, mnogi odlaze na počinak sa previše pitanja i praznim stomakom. Vetar se nemirno igrao sa krhkim dečjim zmajem, vrteo ga i bacao po nebu po kojem će uskoro biti posuto na hiljade zvezda. Da li će se nakon ovih izbora promeniti budućnost Avganistana? Bojim se da niko, pa čak ni deca, ne veruju previše u to.
Zvuci napete tišine
Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović za NIN MAGAZIN
Novembar, 2020.
Duga istorija sukoba između turske države i tamošnjih Kurda dodatno je usložnjena ratom u Siriji i činjenicom da su mnogi pripadnici najvećeg naroda bez države utočište morali da potraže baš u Turskoj. Sukoba je sada manje, kontrolnih punktova vojske mnogo, a strah je jedina konstanta u životima meštana. Na oko pedesetak metara od preteće bodljikave žice, u hladu čempresa, desetine muškaraca ispijale su vruć čaj. Nedaleko odatle, stariji bračni par iz Ankare stajao je ispred žice u pokušaju da se fotografiše ispred rimskih stubova na ničijoj zemlji. Najednom je neko počeo da viče, jedan vojnik je trčao ka rampi, dok je drugi sa psom jurio ka njemu. Ovakve scene deo su svakodnevice u Nusajbinu, turskom gradiću nadomak sirijske granice koji mahom naseljavaju tamošnji Kurdi.
,,Taj prelaz je zatvoren”, viknuo je neko iz čajdžinice. Uz osmeh je stariji muškarac odmahnuo rukom i pitao odakle sam. Veselo je nabrajao sve zemlje bivše Jugoslavije, a onda počeo da vrti glavom uz opasku da je rat mnogo loša stvar. Ponosno je istakao da je Kurd, a ne Turčin. „Mi smo svi ovde Kurdi! Ja znam šta je rat. Mi i Turci imamo dugu istoriju sukoba, a rat u Siriji je samo pogoršao sve to. Hoćeš čaj?“ Nije hteo da kaže ime, jer ne želi probleme.
,,Bolje je da ostanem anoniman, neću da se slikam... Mi smo najbrojniji narod na svetu bez države. Svi su nas napadali u okruženju, pa i Turci. Sa njima nemamo mnogo zajedničkog, imamo naš Kurdistan. Napadali su nas, a rat u Siriji su koristili da se obračunaju i sa nama. A mi smo se borili i protiv njih i protiv Islamske države. Iskoristili su Siriju da nas oslabe, ali se ne damo. Svi ovde se plašimo, ali nas je taj strah i ojačao. Borimo se, uvek ćemo!“
Radničku partiju Kurdistana (PKK) i njene saveznike Turska, SAD i Evropska unija označili su kao terorističke organizacije, te se svi oni koji ratuju pod njihovom zastavom smatraju teroristima. Dok je rat u Siriji buktao i širio se, veliki broj regrutovanih žena i muškaraca dolazio je iz Turske, ali i drugih zemalja u okruženju. U Turskoj živi veliki broj Kurda, a ima ih i u Siriji, Iraku, Iranu. Turska smatra da su Kurdi i njihova nastojanja da konačno dobiju nezavisnost pretnja po stabilnost ne samo zemlje, već i regiona, dok PKK tvrdi da samo žele da žive slobodno i bezbedno, tražeći da se poštuju njihova prava, kao i autonomija unutar granica Turske. Zabeleženi su brojni napadi pripadnika PKK na snage turske vojske i policije, i zbog toga Ankara zahteva da PKK položi oružje kako bi se nastavili prekinuti pregovori. Turski mediji navode da je PKK odgovoran za više od 40.000 ubijenih ljudi, uključujući žene i decu, i mnogo raseljenih lica tokom sukoba koji traje preko četiri decenije. Jusuf je radosno skakao po džaku punom tek obranog pamuka na polju uz granicu sa Sirijom. Pokušava da napravi mesta za još jedan kilogram. Njegov tata, Faruk, piše na džaku otkupnu cenu, svega 60 turskih lira ili oko 700 dinara. Turski pamuk je veoma tražen proizvod zbog obimnog izvoza, ali i rastućih potreba tekstilne industrije. Pokušavam da podignem sav taj pamuk, ali ne uspevam, džak je suviše težak. Celodnevni rad, mnogo znoja i mnoštvo ruku je neophodno da bi se isti napunio. Faruk mi govori da su svi oni porodica i da rade zajedno. ,,Mi smo iz Suruča, a ostatak familije je iz Kobanija, iz Sirije. Moj otac je u Kobaniju. Ali kada je sve počelo, došli su ovde i sada nemaju gde da se vrate.“ Kobani se nazire sa druge strane bodljikave žice. Gotovo pola grada je razrušeno i nestalo u borbama pre pet i šest godina. ,,Obnavlja se polako, ali treba vremena za to“, kaže Faruk.
Jusuf je neumorno trčao oko mene i osmehujući se gledao u foto-aparat. Kada bih mu pokazala njegov lik na ekranu, uskliknuo bi, a zatim otrčao do tate. ,,Jusuf ne govori. On ima problem“, objasnio je njegov rođak. ,,Ne ide u školu, ništa ne bi razumeo, ovde je sa nama na polju po čitav dan, radi.” Faruk bi, strpljivo, svaki put pomazio sina po kosi i kazao mu da ne trči. A onda ga je Jusuf uzeo za ruku i poveo ka meni. Dolazi i majka sa mlađa dva sina. Jusuf je želeo fotografiju sa svojom porodicom. ,,Kako će bez mene i žene, ko će o njemu da brine, ne znamo… Nema nikakve pomoći za njega, a nije uvek bezbedno, Kobani je i dalje meta, a ponekad i Suruč. Tek se prošle godine ovde zatvorio kamp.” Jedan od najvećih izbegličkih kampova u Turskoj je bio smešten nadomak Suruča i zatvoren je prošle godine. Uglavnom su tu bili smešteni Kurdi iz Sirije, koji su bežeći od sukoba utočište pronašli u Turskoj. Suruč je pre pet godina bio meta samoubilačkog napada pripadnika Islamske države. Poginulo je 33, a ranjeno je preko 100 ljudi, i ovaj napad je bio okidač za brojne sukobe turskih snaga i PKK.
Nebo je te večeri bilo grimizne boje, koja se razlila po dolini, obavijajući u crno zid, osmatračnice i bodljikavu žicu. Poneka kesa, upletena u te bodlje, grčevito bi pokušavala da se oslobodi i odleti, kako kakva ranjena zver. Vozila sam uz granicu sa Sirijom osluškujući tišinu i vetar. Punktovi na putevima su česti, kao i oklopna vozila, a provere su učestale na ulasku i izlasku iz gradova. U decembru 2015. na ulicama Dijarbakira besneo je pravi gerilski rat. Vlada Turske pokušala je da povrati kontrolu zatvaranjem grada i uvođenjem policijskog časa, što je navelo mlade pripadnike PKK da iskopaju rovove i krenu u odbranu ulica. Navodili su da moraju da se uzdaju u samoodbranu, budući da je nastavak pregovora onemogućen, a mnogi lokalni političari i borci za nezavisnost su već bili uhapšeni, uključujući i Abdulaha Odžalana, osnivača Radničke partije Kurdistana, koji je najpre bio osuđen na smrt, pa je kazna preinačena u doživotnu robiju. Tokom višemesečnih sukoba između turske policije i vojske i PKK izgubljeno je mnogo života, ali i veliki deo istorijskog nasleđa ovog starog grada. Glavni grad Kurdistana, kako ga nazivaju, i dalje je snažno uporište nacionalno orijentisanih Kurda, koji tvrde da su sukobi PKK i Turske proteklih godina usko povezani sa ratom u Siriji, ali i naseljavanjem velikog broja arapskih izbeglica u kurdske oblasti. Iako se na početku rata u Siriji možda postavljalo pitanje konačnog ujedinjenja svih Kurda, u ovom trenutku to deluje nemoguće zbog vidljive razjedinjenosti. Kurdsko pitanje nastavlja da pritiska vladajuće strukture u Turskoj, kao veliki izazov bez rešenja na vidiku. U perfidnoj i opasnoj igri brojnih velikih sila za ekonomske resurse i teritoriju najviše ispaštaju bezimeni pojedinci sa obe strane. Glavna džamija u Dijarbakiru i dalje je centralno mesto okupljanja, odakle se nakon jutarnje molitve obično ide na čaj ili doručak u Hasan Pašin han. Crni kamen jednog od najsvetijih mesta u Anadoliji bio je vruć na oktobarskom suncu. Muškarci su spokojno vrteli tepihe, završavajući podnevnu molitvu, ne obazirući se previše na brojno prisustvo policije ispred ulaza u džamiju.
Život u kurdskim selima nadomak Dijarbakira mnogo je mirniji. Jedan turistički radnik pohvalio je nastojanja Turske da pomognu izbeglicima iz Sirije, objasnivši da je to humano. Kazao je da se sada živi mnogo bezbednije u njegovom kraju, a time i srećnije, jer nema velikih tenzija i borbi sa turskom vojskom i policijom. Ističe da ih sve više ljudi posećuje, organizuju se najrazličitije ture, a to selima donosi zaradu. No, i pored toga život je veoma skroman. Sve što je neophodno sami uzgajaju, pa maslina i slatkog nara ima u izobilju.
Praznim ulicama Mardina odjekivali su udarci. Ali Muhamed je drvenim čekićem udarao masline i na taj način ih pripremao za pravljenje hladno ceđenog maslinovog ulja. Sedeo je ispred male piljarnice, utonuo u posao. On je pobegao iz Sirije sa porodicom i utočište pronašao u ovoj biblijskoj dolini među Kurdima. Lice mu se ozari kada govori o maslinovom ulju, priča kako postoji samo jedan pravi način čuvanja, ali i da se najbolji sapuni prave od maslinovog i lovorovog ulja, I da dolaze iz njegove domovine, Sirije. ,,Maslinovo ulje je čist dar bogova!”
Odloživši čekić, umio je lice hrapavim šakama na kojima se osećao snažan miris maslina. ,,Ovako osvežavam lice kad se umorim. Oči su malo umorne, već me izdaju polako, nisam više mlad, a imam pune džakove maslina. Ove godine su dobro rodile. Uzmi čaj, dobar je samo kad je vruć, evo ti ovaj sa malo šećera.” Zastao je na trenutak i uzdahnuvši rekao: „Rat nije dobar. Sve smo izgubili, mnogo nas je ovde i nekako se snalazimo. Čekamo da prođe dan i uvek strepimo od narednog. Više volim noć i tišinu. Prijavili smo se za iseljenje u Kanadu i nadam se da ćemo otići, ako ne svi, bar deca. Nije ovakav život za njih dobar, teško je… Neizvesnost me ubija, ali ne mogu ništa da promenim.“ Mrak je padao na grad, sa minareta se čula molitva koja se spokojno razlivala kroz usnulu dolinu. „Biće što biti mora”, kazao je Ali i umornim koracima nestao u mračnom sokaku.
