Čitulje zbog Eskobara


NIN Magazin, 30 april  2020.

Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović


“Mi smo obične žene koje su koračale kroz pakao, a sada pomažemo darujući ljubav i nadu, mi smo heroine ljubavi,” sa osmehom je kazala Marta Marcijas, nežno pomerviši crnu kosu sa lica. Veoma lepa žena, nemirnih tamnih očiju, Marta je sa svega 13. godina upoznala svet nasilja i smrti. Svoju mladost provela je u jednoj od mnogobrojnih bandi koje su vodile bitke za teritorije na kojima će prodavati drogu, žene i oružje. “ Tada je počela moja bitka. Sebi sam bila jedini neprijatelj, dugo mi je trebalo da pobedim i nađem svoj put.” Ona je rođena i živi u u Kolumbiji, u Medeljinu, gradu koji je osamdesetihi devedestetih godina prošlog veka bio poprište ozbiljnih sukoba, prava urbana ratna zona. U to vreme Medeljin je bio najopasniji grad na svetu. 

Portret Marte Marcijas

Marta pokazuje kako je izgledao Medeljin 90tihgodina 

“Imam veliku porodicu, najmlađa sam od 7 dece. Svi su me čuvali, ali u to vreme nije bilo moguće da ne dođeš u kontakt sa drogom. Moja braća subili članovi bande… najpre sam počelakrišom da pijem, a onda sam probala kokain. Svidelo mi se... posle sam uzimala sam sve, baš sve sam probala. Kokain je tada bio veoma jeftin. Napustila sam kuću kada su moji roditelji saznali za zavisnost od droga i alkohola. Bila sam jako mlada, nisam baš najbolje razumela da je sve to bilo pogrešno i da će mi doneti mnogo bola.”  

Martina dva brata su izgubila živote u sukobima. “Treći je poginuo u nesreći na motoru. Zbog njih su me poštovali. Ali nakon njihove smrti je bilo teško. Menjala sam kuće, selila se često… Upoznala sam neke ljude zbog kojih sam se okrenula prostituciji. Silovana sam… mnogo puta…”, tu je zastala. Marta nema decu, kaže da ne može da ih ima, ali oseća da su sva deca korisnica njene organizacije i njena. “Mnogo godina sam provela u tom svetu, u neprekidnim igrama moći, osećala sam smrt, uvek mi je bila veoma blizu. Sahranila sam mnogo dragih ljudi. Često i sada razmišljam o tome.” Marta je pretrpela srčani udar nakon što se predozirala.

“Imala sam osećaj da mi je život protraćen. Pronašla svoje svetlo na kraju ovog mračnog tunela. Vera me je vratila u život, vera u Boga, ljude. Počela sam opet da volim sebe. Kajem se zbog svih svojih grešaka, i sada biram drugačiji put, onaj koji je bolji za mene, ali i sve one koje volim.” Marta je osnovala neprofitnu organizaciju “Heroine ljubavi” koja pomaže svima koji su “zalutali na svom putu". “Nije mi zao zbog svega što sam proživela. Da se to nije dogodilo ne bih bila ova Marta! Trudim se da uvek dobro činim, da uvek pomognem. Put promene nije lak, ali je moguć. Mnoge žene sa kojima radim su mislile da nemaju izlaz, da ne mogu da izađu izkruga nasilja. To su uglavnom usamljene žene, samohrane majke, one koje oplakuju svoje ljubavi koje su izgubile zbog droge i oružja. Zato se mi trudimo da ljubavlju isceljujemo.”

Pogled na Komunu 13, Medeljin, Kolumbija

“Odrastao sam u Komuni 13. Ako je Medeljin je bio ratna zona, onda je Komuna 13 devedesetih bila pravi pakao.”  govori mi Felipe, 35 godišnjak sa burnom prošlošću. On je sada “čist”, kako kaže već godinama. “Bio sam dete, imao samoko 12, 13 godina kada je sve za mene počelo. Želeo sam da budem deo grupe, jer sam bio izopšten zbog mamine bolesti. Prvo sam probao marihuanu, a posle sam se navukao na kokain. On me je dizao… U to vreme gram kokaina je koštao nekoliko dolara, a imao sam ga i džabe, jer sam prodavao drogu i raznosio pakete. Tada su me upucali. Otišao u bolnicu, zašili su me i sve je bilo u redu, nastavio sam po starom.” Felipe kaže da mu je to bio beg od života u kući, jer je njegovoj mami bila dijagnostikovana paranoidna shizofrenija. “Svi smo se teško nosili sa tim. Tata je počeo da se kocka i da duguje mnogo novca nekim baš lošimljudima. Mi, brat i ja, smo krenuli da koristimo sve čega se dočepamo. On i dalje koristi drogu, kaže da voli. A tata… On je jednog dana odlučio da mu jebilo dosta i skočio je sa zgrade… Mi nismo više imali tatu, ostali smo sami.” Felipeu je i danas, nakon mnogo godina, teško da priča o tome. “Onda sam završio u zatvoru. Proveo sam tamo celu godinu, 3 meseca i 4 dana. Taj period želim dazaboravim… Sve najgore što možes da zamisliš se dešava, ubistva, silovanja… mnogo je nasilja bilo. Sve zbog droge. Žene bi im donosile oružje, kada su dolazile u posetu. Podmitile bi policajce i tako su mogle da unesu šta god su htele.” Felipe je pre 8 godina izašao iz zatvora. “Sloboda nema cenu.” kaže i objašnjava mi da je na slobodi postaodepresivan. “Tako lako sklizneš… počeo sam opet da se drogiram, i opet sam sepredozirao.” Tada je odlučio da promeni svoj život. “ Najteže mi je pala usamljenost u zatvoru. Sve ono što sam video i doživeo sam nekako potisnuo. Ali osećaj praznine, da nema nikoga da te zagrli u tom ludilu je užasan.” Pitam ga kako je pronašao snagu u sebi da kaže ne nečemu što je bilo deo njegovog života godinama. “Snažan sam sada i smiren, jer sam našao veru, ona me je spasila.” Tada se rasplakao. Felipe je prestao da konzumira opijate i pronašao je posao.“U hotelu radim samo noćne smene, kako bih mogao da pomognem mami danju. Ona pije lekove i mnogo je bolje. Drži to pod kontrolom.” 

Uzivalac droge na ulicama Medeljina

Komuna 13 je nekada bila jedan od najopasnijih delova Medeljina. Danas je relativno bezbedan kraj koji vrvi od policije i koji posećuju mnogo brojni turisti. Ovaj deo grada, prepun šarenih malih kuća i neobičnih murala, pokazuje da je promena moguća.

No, u nekim delovima se još uvek vodi borba za prevlast nad teritorijom, i droge i dalje ima svuda, ali je stopa ubistava neuporedivo manja.  Felipeova kuća se nalazi nedaleko od metroa, na koji su Paisa, ljudi iz ovog dela Kolumbije, veoma ponosni. U kući su nas sačekali Aleksandar, Felipeov brat, njegova sestra, kćerka, ali i “beba” kuće, kako nazivaju psa. Aleksandar je nekoliko godina mlađi od Felipea i takođe ima burnu prošlost. Proveo je u zatvoru 9 godina. “Video sam mnogo smrti, život mi ništa nije značio, ali sam daleko od toga sada, jer imam dvoje dece, i ne želim da oni iskuse ono kroz šta sam ja prošao.“ 

Mnogi soliteri Medeljina su izgrađeni od novca iz ere kokaina. Medeljin kartel, čiji je jedan od osnivača bio Pablo Emilio Eskobar Gaviria, uz ozloglašenog Meksikanca, kako je bio nadimak Hoze Gacha, načinio jeod njih milijardere. Pablo je davao novac siromašnima, gradio kuće za neprivilegovane,i bio je neka vrsta lokalnog patriote, ali većina ljudi sa kojima samrazgovarala slaže se da se, takođe ne sme zaboraviti da je Pablo ubio mnogoljudi, oružjem ili drogom.

Luz Danijela ima 23 godine, 3 dece i nekada ježivela u Kaliju, gradu sa najvećom stopom ubistava u Kolumbiji. “Stanovali smo van grada na maloj farmi, kada su počeli redovno da nas posećuju naoružani članovi banda. Uzimali su nam šta su hteli. Život u Kaliju je opasan i težak, pretilisu nam, pa smo odlučili da pobegnemo. Došli smo ovde, u Bogotu.” Ona živi u Soača, prigradskom naselju koje nema ni kanalizaciju, ni asvalt, a određeni delovi nemaju čak ni vodu. “Ima nas mnogo koji smo pobegli, svi živimo ovde… mnogo je i ljudi iz Venecuele, jer su kuće jeftine.” Prema podacima UNHCR-a Kolumbija je zemlja sa najvećim brojem interno raseljenih lica, taj broj dostiže cifru od oko 7 miliona osoba koje su morale da napuste svoje domove.

Ulice Medeljina

“Pre 2  meseca su ga ubili… Ubili su mog brata! Mama i ja smo ga neprestano tražile svuda, zvale... A onda smo dobile dojavu i pronašle smo tu crnu kesu u kojoj se sve raspadalo… Saznale smo i da je dobijao pretnje, da su tražili da se vrati, da je morao da se vrati u Kali…” Danijela još uvek nije sigurna zašto je njen brat targetiran i ubijen. “Istina je da ne znamo razlog, nismo sigurne zašto baš on, ali verovatno ima veze sa povrtakom u Kali, možda su želeli da ga regrutuju, a on nije hteo da pristane na to.” Danijelin suprug je tiho kazao da mora na dijalizu, poljubio je decu i izašao. “A šta ako se on ne vrati, šta ću ja onda?”, pitala je Danijela.

Luz Danijela sa decom u svom privremenom domu u  Bogoti

Prokletstvo droge će još dugo proganjati Kolumbiju,izvesno je da neće moći sasvim da isčezne, jer je duboko utkano u sve poredruštva. Kultura nasilja ima još uvek  čvrstetemelje u ovoj zemlji. Ostaje da se nadamo da će doći dan kada će životi ljudivredeti više od novca.

Using Format