Ljudi koje love zbog dijelova tijela i prodaju na crnom tržištu
U Tanzaniji se albino populacija suočava sa diskriminacijom, stigmatizacijom, ali i borbom za život, jer ih love ih zbog dijelova tijela koji se prodaju na crnom tržištu po visokim cijenama.
https://balkans.aljazeera.net/teme/2021/10/31/zivotna-borba-josephata-tornera-koja-je-cijena-bijele-boje-koze
Osiromašeno stanovništvo Afrike, suočeno sa finansijskom problemima, tražilo je godinama spas kod vračeva. Oni bi obećali veliko bogatstvo i sreću, ako bi im doneli deo tela albino osoba. Prema rečima nezavisnih eksperata Ujedinjenih nacija za prava albino populacije, broj napada i ubijenih se povećao. Tragično, veliki broj nastradalih čine deca.
Josephat Torner je jedan od gotovo 20.000 albino osoba u Tanzaniji, zemlji sa najvećim brojem obolelih od ovog poremećaja u svetu. Srela sam ga u Dar es Salaamu, najvećem gradu Tanzanije.
„Zdravo, ja sam Josephat“, sa osmehom se predstavio i pružio mi ruku jedan od najpoznatijih tanzanijskih boraca za prava albino populacije. On je neumorno posvetio ceo svoj život borbi za prava ljudi sa albinizmom, bio veoma glasan, hrabro trpeo pretnje, ali i napade, i bio inspiracija mnogima. Dok se smeštao u brižljivo izrezbarenu drvenu stolicu tiho je uzdahnuo i sa puno pažnje odložio kačket crvene boje na sto.
„Mi smo duhovi! Pogledaj njega“, pokazujući svojim nežnim prstima na konobara, „Tamnoput je skroz, koža, kosa, tamne oči… A ja? Nekako više ličim na tebe, zar ne?“, šalio se Josephat, jer je njegova boja kože bela, a kosa plava.
Albinizam je nasledni genetski poremećaj koji izaziva prestanak ili smanjenu proizvodnju melanina. Javlja se kod svih etničkih grupa i rasa, ali i kod životinja. U Tanzaniji se suočavaju sa diskriminacijom, stigmatizacijom, ali i borbom za život, jer ih love ih zbog delova tela koji se prodaju na crnom tržištu po visokim cenama.
Vršnjaci su ga se plašili, učitelji izbjegavali
Josephat je rano shvatio da je drugačiji. Rođen je, kako kaže, oko 1980-te godine u malom selu nadomak lepog jezera Viktorija, na severu zemlje. Njegovi roditelji, siromašni pastoralisti, odlučili su da je ljubav prema detetu snažnija od osude zajednice, te je mali Josephat krenuo u školu. Deca su ga se plašila, učitelji izbegavali, jer su verovali da je zarazan, mislili su da će i njihova koža postati bela. U ruralnim delovima Tanzanije albino dete uvek je loš predznak za porodicu, neretko i za čitavu zajednicu. U ovim dalekim krajevima takvo dete služi kao neoboriv dokaz da je žena bila neverna, da se podala belom čoveku ili čak samom đavolu.
„Oduzimaju nam pravo na život. Kako ko? Vlast, institucije, pa ni policija nas ne štiti. Brinemo jedni o drugima, krijemo se u kući. Bežimo od svih i svega, pa kakav je to život!“ u dahu je izgovorio i najednom zaćutao. Zamišljeno je gledao u šare na stolici, prelazeći prstima preko malih drvenih cvetova, koji su mi ličili na mirisnu plumeriju. Josephatovo lice već je bilo prožeto dubokim borama, koje su oštro slikale nespokojstvo na njegovom bledom licu.
„Kako srušiti zid stigme i preživeti izolaciju“, nastavio je smireno. „Kako pronaći odgovore na pitanja zašto ja, zašto sam baš ja ovakav? Znaš, prvo sam krivio roditelje, majku najviše, a potom sebe… Sve dok nisam shvatio da to moram da prevaziđem ako želim da živim. Dugo sam se borio, mnogo mi je vremena, suza i skrivanja trebalo da shvatim da je snaga oduvek bila u meni“.
I uspeo je učenjem. Josephat je bio najbolji učenik, počeo je da igra fudbal i žarko je želeo samo jedno – da se bori za sve one koji su kao on, drugačiji.
„Majka bi mi nežno mazala kožu uljima, brinula je da ne izgorim, jer nama koža na ovom suncu brzo pocrveni. Zato me nije slala da čuvam stoku, bio sam pošteđen svih stvari koji bi mogle da mi naškode“, priseća se.
Ispod granice siromaštva
Većina albino populacije u Tanzaniji živi ispod granice siromaštva. Oni su zbog svoje bele puti stigmatizovani i suočavaju se sa mnogim problemima. Siromaštvo i diskriminacija dovode do nemogućnosti da se pripadnici albino populacije obrazuju, a to gura u nezaposlenost, odakle opet, izvire siromaštvo. I tako se krug zatvara.
Rak kože je jedan od vodećih uzroka smrti albino populacije Tanzanije, jer da bi se prehranili, mnogi moraju da rade na njivi. Oni nemaju novac za kreme, zaštitne naočare, a tropsko sunce ume da bude nemilosrdno. Suočeni su i sa različitim bolestima oka, čak i slepilom.
Progon, izolacija, razvojne ili šok traume tokom odrastanja, čine da albino populacija bez adekvatne pomoći ne može da ima bezbedan i dostojanstven život.
Josephat se nije mirio sa situacijom i 19. oktobra 2008. organizovane su demonstracije u najvećem gradu Tanzanije.
„Mirno smo šetali ulicama Dar es Salaama, bili smo glas onih koji su do tada bili nečujni. Predsednik je bio naš gost“.
Nakon te šetnje počeo je da dobija pretnje smrću, a već naredne godine u Arushi je i napadnut. Pukim slučajem je preživeo.
„Nisam znao šta me je snašlo. Mislio sam da je kraj, da će me ubiti. Dugo posle napada sam se plašio da izađem na ulicu. Ovde život ne vredi mnogo, to valjda znaš“.
Zabranjen rad vračeva
Prva zvanična presuda za ubistvo pripadnika albino populacije u Tanzaniji donesena je 2009. godine. No, narednih godina je broj ubijenih i osakaćenih rapidno rastao. Policija nije uspevala da reši slučajeve koji su se gomilali, bilo je preko 70 ubijenih, mnogo osakaćenih i desetine iskopanih sa groblja.
Uchawi, znanje waganga (vračeva), suvereno je vladalo Tanzanijom. Josephat tvrdi da upravo od vrača policija treba da započne istragu.
„Neki roditelji ostavljaju svoju decu, tvrde da ih vlada primorava na to, ima i onih koji prodaju svoju decu. Njihove šake, stopala, uši, genitalije, pa čak i krv, mogu da koštaju i do 3.000 američkih dolara. Ko može da plati toliko novca? Zašto? Jer veruje da će postati bogatiji ili srećniji? Na nas gledaju kao na robu, računaju koliko vredimo u dolarima i bezosećajno nas prodaju“.
Tanzanija je 2015. zakonom zabranila rad vračeva. Vlada i Tanzania Albinism Society udružili su snage u borbi za bolje sutra, dok Josephat neumorno nastavlja bitku.
Josephat se, kaže, popeo na Uhuru, najviši vrh Kilimandžara i Afrike, da bi uprkos zdravstvenim problemima, pokazao da su članovi albino populacije sposobni, da žele i mogu, da je obrazovanje jedan od ključnih rešenja problema odnosa prema albino zajednici.
„Naša boja kože je različita, ali je boja krvi ista. Mi smo jednaki, svi smo mi ljudska bića“, kaže Josephat na kraju razgovora.
Josephat Torner ubijen je u aprilu 2020. u Mwanzi, u Tanzaniji, zemlji u kojoj je rođen i kojoj je posvetio svoju borbu za prava albino populacije.