Večiti rat ili konačan mir - Kad smrt postane samo broj

NIN  30 januar 2020.

Tekst i fotografije Svetlana Dojčinović


Tamo gde se beru najsočnije kajsije, gde raste najslađe grožđe i cveta crveni, opojni mak, tamo je ostalo na kolenima da večno spava i nikada se ne probudi nešto manje od stotinu ljudi. Daleko od nas, u džamiji Nangar provincije u Avganistanu, 18. oktobra odjekunula je snažna eksplozija. Svi su izgubili život na molitvi, jer su u miru bili odani Alahu.

Mrtvi su u Avganistanu već dugo samo broj, jednostavan statistički podatak na mesečnom ili godišnjem izveštaju. Rat koji traje već više od 40 godina, počeo je invazijom Sovjeta, zatim su došli mudžahedini, pa Talibani, i sada različite frakcije prete da totalno razore svaku pomisao na mir.

Početkom decembra, odmah nakon Trampove iznenadne posete američkim vojnicima u Bagramu, najvećoj njihovoj vojnoj bazi u Avganistanu, i vesti da će se obnoviti mirovni pregovori, nastradao je i Tetsu Nakamura, marljivi doktor iz Japana. Svoj život posvetio je borbi za ovu daleku zemlju, okovanu ratovima. Skinuo je svoj beli mantil i napravio kanale kroz suvu, žednu i prašnjavu zemlju, time spasivši od gladi skoro milion ljudi. Očevici kažu da je nakon prvog pucnja podigao glavu, a jedan od napadača je uzviknuo ,,Još je živ!“ Tada je usledio drugi pucanj. Talibani su opovrgli umešanost u ovaj napad.

Gulam Abas Adena radi kao trener u jednom rvačkom klubu u Kabulu, u delu gde živi mahom Hazara narod, koje su Talibani okarakterisali kao jeretike. Ima 58 godina i, uz osmeh, kaže da je srećan štoje živ. Srećan je iako nema jednu ruku, oštećen mu je vid, trpi jake bolove svakodnevno, jer je pola njegove utrobe ležalo na betonu ispred rvačkog kluba pre samo godinu dana. 

Portret Gulam Abas Adene, Kabul, Avganistan

Te srede, nešto nakon pet sati posle podne, dečaci su trenirali. Bilo ih je mnogo, kaže Gulam, iako je bio sasvim običan dan. “Prvo su pucali… Ispalili su metke, evo ovde, vidiš… ja sam skočio da zaključam vrata, da spasem decu, da oni ne bi mogli da uđu unutra. U trenutku dok sam zatvarao vrata, dogodila se eksplozija. Nakon toga se više ničega ne sećam.”  28 septembra 2018. godine najmanje 20 ljudi je izbubilo život, dok je preko 70 ranjeno u napadu na rvački klub. 

Oko 450 dece iz čitavog Kabula dolazi u ovu dvoranu da trenira kušti*, slobodno rvanje. Gulam kaže da on i dalje trenira, ali samo pokrete, ne može opet na konopce, iako bi želeo. “Ja sam mentor sada, motivišem ih da nastave da dolaze, da se ne predaju lako i da nastave da sanjaju.” 

Momci vežbaju u dvorani, Kabul, Avganistan

On kaže da klub nije bio posebna meta, niti je, tvrdi, nekome mogao da smeta. “Tada su sve napadali, pa i nas. Samo su želeli da ubiju što više Avganistanaca, njihova meta smo mi, običan narod. Naš pravi neprijatelj su susedne države, a mi smo samo trenirali rvanje. Ti ljudi iz drugih država testiraju svoje oružje na nama, nagone druge ljude da nas ubijaju. Mete su škole, sportske dvorane, džamije… svuda gde se okupljamo u velikom broju. Danas je sve meta.”

Gulam mi pokazuje mesto gde je ležao bezsvesti. “Na parkingu, evo tu, na betonu, pored dvorane, sam se osvestio samo na dva minuta, jer sam izgubio mnogo krvi. Nakon toga su me odneli u bolnicu. Tamo sam proveo mesec dana, morale su da zarastu sve rane.” Još uvek mu je teško da tačno imenuje svoje napadače. Kaže mi tiho, da ne čuju ostali, da ima svoje dobre i loše dane. Kada dodju loši dani, on pored bolova ima i jake glavobolje. Ali ga deca vraćaju na pravi put, na put ka životu. Zbog njih se, tvrdi, bori i boriće se sve dok bude disao.  

“Ako nastavim da ih treniram i ako klub bude otvoren, deca će nastaviti da dolaze. Oni neće postati teroristi, neće pristati da nose bombe na grudima, oni neće koristiti čarsi* hašiš, ni ostalu drogu.Tada ću znati da sam uspeo.” Gulamu je dugo trebalo da se oporavi. No, nakon izlaska iz bolnice sačekala ga je veoma lepa vest. Sala za rvanje je obnovljena! Nekoliko rvačkih klubova i nevladina organizacija iz Amerike, jedan bivši rvač iranskog porekla i još nekoliko dobrih ljudi sakupilo je dovoljnu sumu novca, ne samo da se rvački klub kompletno obnovi, već i da se donira drugim klubovima iz Kabula u nevolji. “Bio sam presrećan! Presrećan! Pa nismo imali ni zid, a ni plafon… Dočekali su me svi toplo i predali ključeve od kluba. Bio sam počastvovan!”

Međunarodni olimpijski komitet je podršku dao žrtvama i povređenima u napadu, donirajući novac, ponavljao je Gulam, kazivajući mi koliko su tačno dobili povređeni, a koliko su primile porodice poginulih. Govori mi koliko im je zahvalan, koliko su svi zahvalni, jer im je novčana pomoć bila, i još uvek jeste, preko potrebna. 

Na strunjačama je trenirao i Ali Munir. On ima 54 godine i najstariji je rvač ovog kluba. Trenira već 40 godina. “Rvanje je moja ljubav već decenijama. Zato sam još uvek na strunjačama.” On je davno bio šampion u kategoriji od 49 do 52 kilograma, a sada pomaže Gulamu u klubu. Nakon napada su se promenila i neka pravila. Na ulazu u klub, osim bodljikave žice i teških vrata sa katancem, decu dočekuje i stražar koji svima, najpre pretraži torbu, a zatim i džepove. Više se ništa ne prepušta slučaju.

Momci se zagrevaju pred trening, Kabul

Odmor nakon treninga, Kabul

Gulam kaže da ima još jednu želju. “Želim da donesem Avganistanu medalje. Želim da se na taj način odužim zajednici koja se borila za nas i iznova izgradila dvoranu, udahnuvši joj novi život. Oni nisu pobedili nakon napada, nisu… samo su nas učinili jačima. Naša zajednica je sada jedinstvena i sigurno će ostati takva.”

Pored rvačkih klubova, u Kabulu raste i broj teretana. Dečaci, mladići, ali i oni stariji hrle svakodnevno u ove male hramove izvajanih tela. U Avganistanu ženama i muškarcima nije dozvoljeno da vežbaju zajedno, te su vežbači uglavnom samo dečaci. U maloj teretani na drugom spratu jedne zgrade u Kabulu, upoznala sam Amirjana, Sakija i Sajada, tri mladića koji se pripremaju za takmičenje u bodibildingu. Stidljivo su pristali da poziraju jednoj ženi, koja je, kako su mi na početku učtivo kazali, zalutala u njihovu teretanu. Snažni temelji patrijarhalnog društva obitavaju svuda. Trener Nasim mi je objasnio da će pokušati da osvoje medalje na Nacionalnom kupu i da zbog toga svakodnevno naporno vežbaju. “Ovo je muževan sport, zato ga tako mnogo mladih i voli. Telo je lepo i to žene vole.”, zaključuje on. Momci se, uz osmeh, slažu sa trenerom. “Zaboravimo dasmo u Kabulu. Ja ne zelim da ratujem, želim da dižem tegove i da lepo izgledam, da se dopadam devojkama.” kaže Amirjan. Oni samo žele mir, a ovo je njhov begod surove stvarnosti u kojoj, već decenijama, živi samo nasilje i smrt.

U teretani u Kabulu

Sa sprata iznad teretane odjekuju veseli povici dece. Penjem se i pronalazim klub tajlandskog boksa za mališane. Ne primetivši moj ulazak, predano su čekali svoj red za skok po tvrdim strunjačama. Njihovo odrastanje obeleženo je ratom,a sport je način da se sačuvaju od istog.

Pre nego što je opozvan, Tramp je obnoviomirovne pregovore sa Talibanima. Uprkos tome sve su česće eksplozije, broj mrtvih raste, dok protesti zbog svih neregularnosti na predsedničkim izborima ne jenjavaju. Ambasade su opet izdale upozorenje na rizik od kidnapovanja svim strancima koju su zaposleni u Kabulu. Održani krajem septembra, rezultati predsedničkih izbora još uvek zvanično nisu objavljeni. Nezavisna izborna komisija danas je iznela preliminarne rezulate, objavivši da je aktuelni predsednik, Ašraf Gani, obezbedio većinu glasova, tačnije 50.64%. No, opozicija, koju predvodi Abdulah Abdulah, aktuelni izvršni predsednik republike Avganistan, ne prihvata rezultate. Ovo neustavno mesto izvršnog predsednika republike stvoreno je samo za njega 2014. godine, jer su se i tada na predsedničkim izborima vodili mnogi sporovi. Kao i sada, pet godina kasnije, kandidati Ašraf Gani i Abdulah Abdulah zahtevali su pobedu. U Avganistanu se istorija ponavlja, kako analitičari potvrđuju nakon današnjih vesti.

Muškarac diže tegove u teretani u Kabulu

Deca vežbaju tajlandski boks

Situacija se ne smiruje, naprotiv, sve je lošija. Istina je da niko, nigde nije sasvim bezbedan, i ne zna kada i gde će se opet dogoditi napad. A taj strah može i ume da parališe. Strah je osećaj koji može da manipuliše, da nas čini pokornima, i samo tada postaje moćno oružje u nestalnoj igri života i smrti. Neki odlučuju da postanu poslušni, čine ono što se od njih traži, dok mnogi reše da pobegnu. Ne možemo ih kriviti zbog toga i nazivati manje hrabrima. Samo mali broj ljudi odlučuje da se bori protiv straha. Neki, poput Gulama, igrom sudbine ostanu živi, ali veliki broj neustrašivih izgubi srce u pokušaju da prkosi strahu, u pokušaju da slobodno živi.

Naoružan stražar ispred zgrade gde se teretana nalazi, Kabul

Ne krijem da sam osetila olakšanje kada jemali avion Kam Air-a uzleteo ka Taškentu. Nisam postala deo tog mračnog godišnjeg izveštaja, nisam puki statistički broj na belom papiru. Zatvorila sam oči, i u mislima opet šetala kroz Murad Khane, vekovima stari deo Kabula, pila vruć crni čaj sa prodavcima tespiha* (brojanica) ispod brda punih šarenih kuća,dok su se vijorile zastave na umornom jesenjem suncu. Još uvek je bilo toplo, nisam nosila kaput. Samo mi je vetar nemirno skidao maramu sa glave i nanosio prašinu na lice, bojeći ga nežno. Još jedna noć pretila je da prekrije Kabul, a šta jutro nosi, Alah samo zna.