Porodice žrtava sa Šri Lanke: Trebali smo mi biti tamo, a ne djeca

Na dan katoličkog Uskrsa, prije dvije godine, dogodio se niz napada na Šri Lanki – optužnica protiv organizatora i saučesnima podignuta je tek nedavno.

https://balkans.aljazeera.net/teme/2021/11/1/porodice-zrtava-sa-sri-lanke-trebali-smo-mi-biti-tamo-a-ne-djeca

Tužioci Šri Lanke nedavno i zvanično podigli optužnicu protiv organizatora i 24 saučesnika u najstrašnijim samoubilačkim napadima koji su pogodili ovo ostrvo 2019. godine. Na dan katoličkog Uskrsa, pre dve godine, dogodio se niz terorističkih napada na Šri Lanki.

Agencijska vest, objavljena nedavno, podsetila me na tragičnu sudbinu gotovo 300 ljudi i vratila u leto nakon tog napada kad sam posetila članove njihovih porodica i razgovarala s njima.

„Svi su se lepo obukli za Uskršnju misu u crkvi koja je nedaleko od naše kuće. Nosili su radosnu crvenu boju, jer je ta nedelja bila poseban dan. Nikada ih više nisam videla“.

Meri počinje tiho da jeca. Ona je u napadima izgubila pet članova svoje porodice. Dok sedi u maloj dnevnoj sobi prizemne kuće u Negombu, krije lice grčeći ruke koje je nagrizla so i vreme.

„Iz ove kuće ih je troje nestalo, nema ih, više ih nikada neće biti. Zet je ostao sam na svetu“.

Tu je zastala i duboko uzdahnula.

„Nisam otišla u crkvu, nego sam ostala da pripremim hranu za proslavu Uskrsa. A trebala sam i ja da odem. Ali nisam, još uvek sam ovde, dišem…“

Meri oseća kajanje, jer je ostala živa, dok su tri njena unuka, tinejdžera, jedan sin i ćerka poginuli u eksploziji.

„Pred njima je bio život, toliko toga su mogli još da nauče, da vide…“

Sina i unuka nikad nije našla

Misa u crkvi Svetog Sebastijana, u gradu sa većinskim hrišćanskim stanovništvom, počela je oko sedam sati ujutro, dok jako sunce još uvek nije morilo svet. Crkva je bila puna vernika. Meri kaže da je kuvala čaj u trenutku kada je čula detonaciju.

„Negde oko pola devet se sve se zatreslo. Uplašila sam se, jer u tom trenutku nisam znala šta se dešava. Ali smo ubrzo shvatili da je to bila eksplozija. A onda je neko je počeo da viče da je bomba bila u crkvi. Potrčali smo tamo, morala sam da ih nađem. Na ulazu su nas zaustavili neki muškarci, vikali su da ne može da se uđe unutra, da je mnogo ljudi poginulo.

Krv je bila svuda, sve je bilo srušeno. Tražila sam ih pogledom, ali nigde nisam mogla da ih vidim. Možda su živi, mislila sam. Tada se pojavila policija, izveli su nas na ulicu i sve zatvorili. Pojurila sam u bolnicu da ih tražim, morala sam da se nadam. Kćerku i njenu decu sam našla. Svi su bili su mrtvi“.

Meri kaže da sina i trećeg unuka nisu pronašli. Dobila je samo zapečaćenu kutiju od policije. I nikada nije saznala šta je unutra.

„Nismo otvarali, nismo želeli. Sahranili smo kćerku i njenu decu… sada sigurno znamo gde su“, rekla je i opet tiho zajecala.

„Treba da dođu danas da nam iseku struju. Ja ne radim, zet još radi kao čuvar, koliko može… ali moramo dalje“.

Država im je ponudila jednokratnu novčanu pomoć, ali Meri kaže da joj novac ne može vratiti porodicu.

„Želim njih, da ih vidim, da ih zagrlim. Ne krivim vlast, iako svi pričaju sada da su znali, da su imali dojave da se dešava nešto, da će se dogoditi napadi. Ne krivim nikoga, osim sebe. Svakog jutra se pitam zašto nisam ja krenula na misu, zašto su morali oni da odu?“

Molitve za žrtve

Ispred crkve posle napada stoji policija i naoružana vojska, koja proverava sve vernike koji dolaze na molitvu. Neophodno je da pokažu svoju ličnu kartu na ulazu u dvorište crkve. Vernici razumeju da je to zarad njihove bezbednosti, te se ne bune previše.

Jedan policajac mi objašnjava da je bombaš slobodno ušetao u crkvu sa većim rancem na leđima dok je trajala misa, a da niko nije ni obratio pažnju na njega. Zato sada svi i sve mora da se proveri, bez izuzetka.

„Ne smemo da dozvolimo da nam se ova nesreća opet dogodi“.

Crkva Svetog Sebastijana je nekoliko meseci nakon napada bila prepuna majstora, skele su čvrsto držale konstrukciju, a unutra su se postavljale ploče. Sve se radilo brzo, dok su vernici palili sveće u tropskom, zelenom dvorištu, tiho izgovarajući molitve zatvorenih očiju.

Detaljna pretraga

Negombo je mesto koje se oslanja na najveći grad ove ostrvske zemlje, Kolombo. Nekada miran dom strpljivih ribara koji na štapu čekaju svoj ulov i prkose snažnim talasima Indijskog okeana, ovaj grad se mnogo promenio od dolaska brojnih turista na njegovu dugu obalu. Ali Negombo je nekoliko meseci nakon napada, u vreme moje posete, potpuno pust. Restorani su prazni, hoteli sablasno tihi, a ljudi na dugoj peščanoj plaži gotovo i da nema. Ceo grad deluje pomalo avetinjski.

Nastavljam tuk-tukom ka hramu Svetog Antonija u Kolombu, čeka me duga vožnja kroz uske ulice koje presecaju kanali puni šarenih čamaca i kuće naslonjene jedna na drugu, iz kojih izviruje egzotično rastinje. Kolombo je veliki grad, sa oko milion stanovnika koji žive na gusto naseljenom području.

Hram Svetog Antonija nalazi se nedaleko od lepog Beira jezera, jedne od atrakcija grada. Oko hrama je postavljena improvizovana ograda i kapija koja predstavlja odvojen ulaz za žene i muškarce. Svi su dužni da dopuste detaljnu pretragu, otvore svoje torbe, skinu marame, čak suknje, i kako su mi ljubazno objasnili, iz tog razloga su razdvojeni ulazi.

Učestali napadi i na muslimane

Vratila sam se u Negombo i krenula ka Jummah džamiji. Muslimani su, uz hrišćane, na ostrvu takođe manjina – ima ih oko 10 odsto. Nije bilo mnogo ljudi, nekoliko starijih muškaraca je sedelo ispred ulaza u džamiju, od kojih je samo Mohamed razgovarao sa mnom na lošem engleskom.

„Uplašeni smo. Policija i vojska nas čuvaju. Mali broj ljudi nam i dolazi na molitvu. Naše komšije sa kojima smo proveli ceo život nas izbegavaju i ne vole. Viču da su izgubili posao zbog nas, jer posle napada nema turista, a to znači da nema novca. Mnogi su dobili otkaze, ali nismo mi krivi, nismo mi organizovali napade, niti smo napravili i dali bombe tim ubicama. Nema posla ni za nas, svi smo na gubitku“.

Učestali napadi na muslimanske zajednice, koji su se širom zemlje dogodili nakon Uskrsa, govore da je situacija ozbiljna, ali srećom nije eskalirala u otvorene sukobe.

Dobili informacije da se nešto sprema, a nisu reagovali

Predsednik Šri Lanke je nakon eksplozija izjavio da ne zna zašto je baš njegovu zemlju ISIL odabrao za napade, ujedno priznajući da su službe dobile informacije čak i od muslimanske zajednice da će se dogoditi napadi, ali da su odlučile da ne reaguju na te pretnje. Nije reagovala ni vojska, a ni policija na dojave o gomilanju naoružanja i eksploziva, nije bilo hapšenja.

Da li vlast zaista nije prepoznala opasnost ili se jednostavno oglušila o obaveštenja koja su stizala i iz drugih zemalja, verujući da je nemoguće da se napadi dogode na tlu njihove države, još uvek ostaje nepoznanica. U zemlji koju je dugo godina razaralo etničko nasilje, ovi napadi bili su gorko iznenađenje.

„Mislim da je ovo bila opomena svima“, kaže jedna vernica dok pali sveću u hramu Svetog Antonija u Kolombu.

Dve godine je prošlo nakon terorističkih napada, a čini se da Šri Lanka i dalje krvari.

Using Format