Šta se krije iza osmjeha Pigmeja iz Ugande?
Ako je čovjek zdrav i ima gdje da spava, ako nije gladan ni žedan, nema razloga da bude nezadovoljan, smatraju pripadnici pigmejskih naroda.
https://balkans.aljazeera.net/teme/2021/11/28/sta-se-krije-iza-osmjeha-pigmeja-iz-ugande
Nedaleko od ugandske granice sa Ruandom i Kongom nalazi se Kisoro, mali grad, ušuškan u plodnu i zelenu dolinu, okruženu vulkanima. Stidljivo sunce mi je grejalo ruke tog jutra. Kisoro je i pre zore na nogama, kao svi i ostali afrički gradovi. Budila sam uz veliku šolju instant kafe. Iako poseduje plantaže, u Ugandi teško možete popiti šoljicu dobre crne kafe. Sve je podređeno izvozu.
Artur je došao bodom, malim motorom koji je popularno prevozno sredstvo, često i taksi, u Africi, po mene. Nosio je zimsku jaknu i duboke kabaste čizme, te se zapitah gde smo mi to krenuli. Postoji jedno šaljivo, no istinito pitanje – čega se to Afrikanci oko ekvatora najviše plaše? Hladnoće.
Osmehnuh mu se i ponudih slatku kafu. U Africi ćete lako zaboraviti na vreme, jer je sve relativno, sve traži strpljenje, ono što ljudi sa Zapada često izgube, a da i ne primete. Ispih još nekoliko gutljaja i smestih se na hladan boda. Nakon 40-ak minuta vožnje, daleko od asfalta, pomalo skriveni, žive preostali Pigmeji nacionalnog parka Mgahinga.
O Pigmejima pisao još Aristotel
„Ždralovi lete do jezera koja se nalaze nad Egiptom i iz njih izvire Nil. Tamo žive Pigmeji. Ovo nije priča, već istina“, zapisao je Aristotel u Istoriji živih bića. Pominjani su u delima Homera i Plinija, a reč Pigmej dolazi od grčke reči pugme, na latinskom pugnus, što znači – šaka. Izvorno, to je bila mera za udaljenost od ručnog zgloba do lakta. Henrich Schiffers u delu Afrika piše o evropskim istraživačima i misionarima koji su se susreli sa ovim plemenima na svojim ekspedicijama, čiji je cilj bio otkriće izvora Nila.
Prosečan Mutwa, pripadnik Batwa plemena je niskog rasta – do 150 centimetara, blago kosih sitnih očiju, dok im je ten nešto svetliji od pripadnika Bantu plemena (afrički crnci). Većina Pigmeja koji žive u Ugandi su pripadnici naroda Batwa. Kada ih upitate „ko ste vi“, jednostavno će vam odgovoriti – ljudi iz šume.
Genetičke studije utvrdile su da su „ljudi iz šume“ među najstarijima na planeti. Njihov način života bio je vezan za šumu, živeli su u skladu sa prirodom. Batwe i danas osećaju snažnu duhovnu povezanost sa šumom, iako više nije njihov dom. Šuma je jedini autoritet koji poštuju. U njihovom rečniku nije postojala reč bogatstvo. Sve sto su posedovali nosili su sa sobom, a to je nekoliko zemljanih posuda za kuvanje i luk i strela. Ako je Mutwa zdrav i ima gde da spava, ako nije gladan ni žedan, nema razloga da bude nezadovoljan.
Etika lova – ne ubij više nego što ti je potrebno
Ovo selo već je naviklo na posetioce što zaviruju u njihove kuće od slame i blata. Naviknut na komfor u prostoru, zapadnjak se može osećati skučeno u njihovim domovima. Ulaz u kuću je veoma mali, često ćete morati sasvim da čučnete ili čak puzeći uđete. Obično se kuća sastoji iz sobe gde se spava i sobe gde se kuva, jede i druži u čijem središtu pucketa vatra, zauzdana velikim kamenjem. Bosonoga starica, u suknji od stare kange, sedela je nepomično kraj vatre i grejala se. Možda je oživljavala u sebi duhove prošlosti ili prizivala duhove šume, njenog nekadašnjeg doma.
Žene su odgovorne za obezbeđivanje hrane, njihova dužnost je da donose vodu, kao i da vode računa o deci. Muškarci su zaduženi za lov i oružje – koplja, strele i otrov. Tradicionalno su lovili samo lukom i strelom, no prihvatili su i način Bantu plemena, te sada love uz pomoć mreže. Etika lova, koju gaje Batwe, ne dozvoljava im da ubiju više nego sto im je potrebno tog trenutka. Ukoliko se pak odluči da ubije životinju iz čistog zadovoljstva biće kažnjen.
Pre lova, žene i deca bi zapalili vatru, da bi umilostivili duhove šume, ukazujući im tako poštovanje. Često možete čuti da šumu nazivaju ocem ili majkom, ona je njihov zaštitnik i ona je sveta.
Problem neuhranjenosti
Zabrana da koriste šumske proizvode teško pogađa Batwa zajednice. Iako se bave zemljoradnjom, to nekada nije dovoljno za prehranu mnogobrojnih malih, gladnih usta.
„Ovde sve bolesti potiču od neuhranjenosti“, potvrđuje Artur.
Neuhranjenost je stanje koje nastaje kao posledica nedovoljnog ili neuravnoteženog unosa ugljenih hidrata, proteina i drugih nutritivnih materija.
„Oni jedu samo kasavu po čitav dan. Brzo ih zasiti“, dodaje moj sagovornik.
Nedaleko od sela nalazi se državna škola, koju možete prepoznati po nagriženim temeljima i golim zidovima, sa svega nekoliko učionica. Plate su simbolične, kaže Artur, a deca su ta koja trpe najviše, jer se njihovo znanje ne širi. No, čak i državnu đkolu većina roditelja nije u mogućnosti da plati.
„Nemaju da plate“, zlovoljno odmahnu rukom Artur.
Deca su trčala za nama, smejući se, nežno gurajući jedno drugo. Oni vole da poziraju, da vide sebe na displeju fotoaparata. No, čini mi se, da taj momenat zabeleži ono što njihovi osmesi uspevaju da sakriju, a to je tuga u očima. Još u detinjstvu oni uče da preuzmu odgovornost za ekonomske i socijalne dužnosti, a u odraslom dobu ovaj način života definiše njihov socijalni sistem.
Pigmeji nisu imali plemenskog vođu, stariji su bili ti koji su se poštovali i oni su odlučivali u konfliktnim situacijama, kao i pri važnim ritualima. Svi imaju glas, i muškarci i žene. Privatno vlasništvo ne igra važnu ulogu, jer se sve deli po potrebi. Sada Pigmeji nisu ni lovci, ni pastoralisti, ali ni zemljoradnici. Ipak, oni opstaju zahvaljujući malim baštama koje će im omogućiti prehranu porodice.
Postepeno nestajanje zajednice
Ishrana je bitno uticala na promenu rasta Pigmeja. Neki mladi pripadnici ovog plemena nisu niski poput svojih predaka. Nove namirnice, ali i mešani brakovi dovode do postepenog nestajanja ovih pitomih lovaca-sakupljača.
Dok su živeli u šumi, Batwe su nosili samo tanku tkaninu oko struka. I muškarci i žene su bili „obučeni“ isto. Danas Batwe nose odeću koja prekriva telo.
Artur me je odveo do Kaburabuzine kuće. Sa 82 godine on je najstariji pripadnik ovog plemena u selu. Živahno je iskočio iz kuće i uz smeh mi kazao da sam mnogo visoka u odnosu na njega. Kaburabuza je pričao o šumi, svom pravom domu, mestu gde se rodio, gde je upoznao svoju ženu i gde je na svet došlo njegovo troje dece.
„Šuma je naš dom, tamo smo bili srećni. Imali smo male kuće, manje od ovih. Lovili smo, ali ne svakog dana, samo po potrebi. Lovili smo zečeve, nekada svinje. Luk i strela je sve što sam imao. Bio sam dobar lovac“.
Pričao mi je i o medu.
„Sakupljali smo med. Slađi je nego ovaj, jer ove pčele nemaju žaoku. Nežno smo ih hvatali za krila… ovako, između prstiju“, govori pokazujući mi svoj rapav palac i kažiprst. „Same bi sletele na ruku. Pratiš ih, gledaš gde sakupljaju polen i ponudiš im svoju ruku. Same će sleteti, one se ne plaše“.
Kaburabuza nije završio školu, ni njegova deca nisu obrazovana. No, njihovo tradicionalno znanje je nemerljivo.
„Deca žele da odu daleko. Ne krivim ih, želim da odu. Nema života ovde za njih. To je sve što bih voleo. Da završe školu, zaposle se… da žive, da imaju bolju budućnost“.
Neprihvaćeni u novu zajednicu
Iako nisu ugrožavali ekosistem, proterani su iz šume 1991. Od tada, stigmatizovani i odbačeni, Pigmeji su se borili za goli život. Smatrali su ih „nesocijalizovanim malim divljacima“, kako je Artur naveo. Bez osnovnih uslova za život, bez potrebnog znanja da se prilagode novom životu van šume, mnogi su, ne znajući tada za bolje, tražili hranu u smeću, što je doprinelo glasnom neprihvatanju u novu „gradsku“ zajednicu.
Iako bez parčeta zemlje koje mogu nazvati svojim, danas oni rade, ukoliko imaju sreće, kao najamni radnici na farmama, preprodavci, no velika većina je bez posla, te je jedini izvor prihoda turizam.
„Kada želite da plešu za vas“, upita me Artur.
Svi su se okupili, svi osim stare mati. Ona je sedela na hladnom kamenu okrenuvši glavu ka šumi, ogrnuta zelenom kangom. Zaklonila je nežno rukom lice. Kao da se stidi, nije htela ni da gleda. Odjeknuo je zvuk bubnja, pesma je krenula i svi su počeli da se njišu levo – desno.
Deca su skakutala, pokušavajući da uhvate ritam. Arthur mi je šapnuo: „Nemoj da sediš tu, igraj sa njima i ti, nasmej ih“. Kaburabuza mi se osmehnuo i nežno me potapšao po ramenu. „Hajde, radi sad što i ja!“
Uz zvuke bubnja i pesmu dece krenuli smo ka bodama.
„Hvala na poseti“, tiho je kazao Kaburabuza. „Dođite nam opet“.
Visina nije i nikada neće biti ono što ih određuje
Turisti hrle da vide „male“ ljude, čuju njihovu pesmu i ples. Ove posete obično su organizovane na štetu samog plemena, koje dobija samo mali procenat plaćene ulaznice. Ne retko, turista se oseća kao na „ljudskom safariju“. Početkom 20. veka Pigmeji su bili izloženi u zoološkim vrtovima kao atrakcija.
Najbolje je organizovati samo prevoz do sela, a sav novac dati starešini ili ženama, kako bi hrana i lekovi bili sigurno kupljeni.
Visina Batwe nije i nikada neće biti ono što ih određuje. Danas se oni bore i sa malarijom, respiratornim infekcijama, AIDS-om, hepatitisom C… Budući da ne mogu da plate pregled i lekove, ni da u šumi sakupe biljke koje su im stolećima pomagale, osuđeni su na bolnu smrt, dok tradicionalno znanje sasvim iščezava.
Batwa se danas suočavaju sa velikim izazovima – kako odgovoriti na brz razvoj modernog sveta koji danas naseljavaju. Oni shvataju da je njihova zemlja zauvek izgubljena, ali nastavljaju da se bore protiv rasizma i diskriminacije. A nas treba da nauče ono sto smo davno izgubili – kako da osetimo jedinstvo i živimo u skladu sa prirodom, kako da poštujemo prirodu i ne uzimamo od nje više nego što nam je u tom trenutku potrebno.